Мушкарци тек кад оду с овог света
први пут добију цвеће,
а ни живот им није био ружин врт,
Од две Јакшићеве ,,Стазе“,
увек су ишли посутом трњем,
јер неко их је учио да је цвеће
Само за жене.
.
Мушкарцима свила није гладила кожу,
Одмах су им облачили груба сукна,
Да се не размазе, да се не навикну
На удобно.
Да им руке не буду нежне, већ жуљаве,
Али се од њих тражило
Да нежно милују.
.
Мушкарци не плачу.
Сузе су слабост, бол је за кукавице.
Њихове ране ратнички гноје,
Мелеме не примају као милостињу.
Из кревета устају на рад,
С рада иду у кревет,
Гладна уста у њих гледају.
.
Мушкарци не говоре о
Својим осећањима.
Срамота је молити, о муци да се прича.
Мушкарци највише болују од срца,
А недостатак истог им се спочитава.
Да су у жалости брада и црна кошуља
кажу. Из њих ни уздах не излази.
.
Мушкарци пију, мушкарци се туку,
Мушкарци туку.
Мушкарци бесне, псују и вичу.
Мушкарци наслеђују презиме и имање.
Мушкарци су првенци, јединци, мезимци.
Мушкарци су жељени.
.
Али и мушкарци воле свилу,
зашто тек кад усну вечни сан
Осете њену нежност?
И они воле сузе, али их заувек склопе под капцима,
Допуштајући нама да их место њих проливамо.
.
И мушкарци воле цвеће,
Па зашто тек кад умру
за њих се бирају најлепше руже?

Фото: Руже пузавице: Википедија