Ланце златне јесени раскива
и хладни оков стере по биљу.
Нитима леденим, попут плетива
простире иње по милом смиљу.
.
Носи на длану стеоне ноћи.
Растиње скрива у недра своја.
Погаси ватре око поноћи
и сакри оне звезде без броја.
.
-И сад се опет багрем бели
као у мају, када беласа.
Покривен снегом предео цели,
тоне у таму тихо, без гласа.
.
Само по некад хук се чује
негде у грању багрема белог.
То само сова ноћас царује,
ту, изнад крошњи и поља целог.
.
С пролећа, опет, кад Сунце гране,
на целер поља замиришу.
С Истока зора када сване,
смиље ће оно чекати кишу.

Фото: Поље смиља; Википедија