Лирски записи

 

01

Живот је велика тајна, велико тајинство, велика мистерија.

Сваки пробуђен и освешћен човек тако доживљава и појима живот.

Говорим о свом животу, будући да свој живот најбоље познајем; и свако од нас најбоље познаје свој, властити, и никада поновљиви, живот.

А ко познаје свој живот, тај познаје и живот уопште.

Сви животи јесу један живот.

Један једини живот у СвеЖивоту.

 

02

Живот сам од најранијег детињства доживљавао и појимао као велико чудо.

Као велико чудо над чудима.

 

03

Живот је велика тајна, велико тајинство, велика мистерија.

Живот је негде с ону страну; с ону страну свих познања и сазнања; с ону страну свега појмљивог и схватљивог.

Живот је истовремено и овде и тамо, и с ову и с ону страну; истовремено и тако близу и тако далеко.

Чини нам се, да све знамо о животу, а, уистини, ништа не знамо.

Знамо и не знамо у исти мах.

 

04

Одувек сам имао осећај и осећање да сам вођен.

Да сам вођен од неких тајинствених бића из виших светова.

И сада могу посве искрено да изјавим: да нисам био вођен, не бих уопште могао да живим свој живот онако како сам га живео.

Све време сам био вођен.

Да нисам био вођен, давно бих страдао и нестао.

Да нисам био вођен, погинуо бих до сада стотину пута.

Знам да се не може погинути стотину пута, већ само једном, али је ово песнички речено.

 

05

Кад кажем да сам живео свој живот, ја истовремено имам осећај и осећање да је неко други, тајинствен и тајносан, уместо мене живео мој живот.

Да сам живео свој живот кроз некога, или је тај неко живео свој живот кроз мене.

 

06

Све тако наједном и изненада мине и прође као сан.

Живот који је прошао као да није ни био мој живот, а живот који је преда мном – као да ни то неће бити мој живот.

Постоји само овај тренутак.

Овај тренутак живота и живљења у Вечности.

Вечност је тренутак, управо овај тренутак.

Ако нисмо свесни овога тренутка, онда не можемо бити свесни ни живота у Вечности.

 

07

Живот је као песма, као сан.

Као свирка јесењег ветра у врховима борова.

Да нисам песник, био бих нико и ништа.

Да нисам песник, вероватно уопште и не бих био.

Нигде и нигда не бих био.

 

08

Сваки је Србин, по природи својој, по суштаству својему – песник.

Мислим на расног, самосвесног и самосвојног Србина.

Не мислим на оне друге Србе, који су посве другачији од нас.

Зашто ово кажем?

Зато што сваки расни Србин (те и свака расна Србкиња) у свакоме тренутку, и на свакоме месту, тражи смисао свему, а животу превасходно.

 

09

За расног Србина живот мора имати смисао.

Не обичан, приземан и свагдањи, већ највиши смисао.

Смисао који превазилази и надилази овострану стварност.

Отуда расни Срби и нису историјски народ.

И то је дивно.

Зато што су сви историјски народи везани за овај вештаствени и пролазни материјални свет.

Срби су митски и митолошки народ.

Срби су онострани, галактички и космички народ.

Србе не држи Земља, већ Небо.

 

10

Срби се не налазе и не препознају у Историји, већ у Миту, у Космичком Предању.

Мит је понад Историје; Мит је Онострана, Галактичка и Космичка Повесница.

Они који не познају ова тајинства и ове мистерије, говоре о томе како се Србима вазда изнова понавља Историја.

Не понавља се Србима Историја, већ се Србима вазда изнова понавља и дешава Мит, понавља и дешава Космичка Драма.

За разлику од Историје, Мит и Космичка Драма нису у Времену, већ у Вечности.

У Галаксији и Космосу Време није линеарно као на Земљи, већ циклично, кружно, спирално, завојито.

У Галаксији и Космосу Време није Време, већ Вечност рођена из Времена.