Лирски записи

 

01

Смисао је у давању, у жртвовању, у љубави, у лепоти и доброти.

Живот и јесте вечно и непрестано давање.

Вечно и непрестано стварање и жртвовање.

Што више дајемо, све смо богатији.

Најбогатији је Онај који вазда и без престанка даје.

Пут давања јесте пут љубави.

Друго име за љубав јесте давање и жртвовање.

Колико дајемо, и колико се жртвујемо, толико и љубимо.

Изван давања и жртвовања – нема љубави!

Стварање је, такође, давање и жртвовање.

Свако се кроз властита дела љубави даје и жртвује.

Стваралаштво је пројава божанске љубави.

Љубав је круна давања и жртвовања.

Давање и жртвовање без љубави нема никаквога смисла.

Ако љубави нема, онда је свака жртва залудна и бесмислена.

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

02

Песник и песма јесу једна душа, јесу једно биће.

Сликар и слика јесу једно биће, јесу једна душа.

Душа се песникова у песми открива, као што се и душа сликарева кроз слику пројављује.

Песникова песма јесте сликарева слика у речи преточена.

Сликарева слика јесте песникова песма кроз боје и облике испевана.

Снага и тајна поезије јесте у мета-сликама с ону страну речи и стиха.

Снага и тајна слике јесте у мета-поезији с ону страну боја и обличја.

Постоји невидљива и онострана тачка где се песник и сликар сусрећу и препознају – то је пра-слика с ону страну слике, с ону страну појавног и видљивог, с ону страну речи и стиха.

Та невидљива и онострана тачка јесте у језгру пра-душе, у језгру Велике Душе, која се открива и објављује у свакој стваралачкој души.

Свака поезија вреди онолико колико има оностраних слика у њој, као што и свака слика вреди онолико колико има оностране поезије у њој.

 

Ттајана Кришков: Стварање Света)

03

У сликама Татјане Кришков откривам и препознајем оностране пределе и крајолике, оностране тајинствене, мистичне словенске светове, мистичне словенске ликове, мистична и бајковита словенска бића.

Када се загледам и унесем у њене слике, када их сазерцавам из унутарњег бића, тада имам осећај да то нису предели, да то нису крајолици и ликови са ове планете, већ, као да је то сликано и стварано на некој тајанственој, непознатој и далекој планети, у неком другом и далеком звезданом јату.

Татјанине слике делују некако флуидно, некако етерично, некако бајковито, некако нестварно и онострано, као да су сликане на стаклу.

Лепота и духовна снага Татјаних слика канда извире из њеног урођеног, тананог а дубоког, осећаја за онострану, скоро етерично-галактичку светлост боја, за мистичну титравост и треперавост светлости у самим бојама.

Стога Татјанине слике делују некако неухватљиво и неизрециво, као да имају звучну, музикалну потку, као да су осликане флуидом и етером, као да су уобличен и артикулисан галактички акварел сликан на замишљеном космичком огледалу.

Песнички речено, слике Татјане Кришков одликује лакоћа унутарњег израза, што се најбоље осећа и препознаје у флуидном прожимању форме и структуре, у мистичном и метафизичком прожимању обличја и садржине унутар саме ликовно-песничке и звучно-пројавне заумне и оностране надсуштине.

(Сликар слика оно што очима душе види.)