Горан Полетан: Лужички Срби
(Татјана Кришков: Соната за Теслу)
Ево прође дванаест-тринаест стољећа
како нас прилике браћо раставише,
али што jе била удаљеност већа,
jедни смо за другим чезнули све више.
Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,
пођосмо ка jугу, из старога краjа,
борит се на Сињем мору са туђином,
од тада нас душман са вама раздваjа.
Наше двиjе гране, двиjе битке дуге:
ви бранисте сjевер, ми jуг, стољећима…
Нисмо могли помоћи никад jедни друге,
али, хвала Богу, ево, jош нас има.
Лужички Срби, народе хероjа!,
кога нападаше jош од Старог Рима…
Бранећ’ име, jезик и огњишта своjа,
чували сте завjет дат своjим прецима.
Ми се дивимо, браћо наша драга,
вашоj истраjности у борби и жртви.
У миту вам, славном, оставише трага
преци вам, што никад неће бити мртви.
Откад Геро, преваром, поби ваше вође,
што су му к’о људи на риjеч вjеровали,
од тад многи туђин кроз Лужице прође,
ал’ су Срби, ипак, до данас опстали.
‘Jош су живи Срби!’ – jош се изговара.
Jош се Спрева код вас к’о и приjе зове,
сjећаjућ’ на Спревника, старог поглавара,
коjи jе водио ваше прадjедове.
Од Лабе до Пољске, сва српска племена
изгубише jезик – Ниjемцима их зову,
само Лужичани кроз тешка времена
опстадоше, даjућ’ свима наду нову.
Када се пробуде опет: Полабљани,
Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи…,
постану за претке заинтересовани,
ви ћете им, старих, риjечи бит’ тумачи.
(Четири годишња доба: Сварогов Коловрат)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Др Олга Луковић Пјановић изврсно назире западноевропску намеру из 19. столећа – да се раздроби српски народ (Трачани, или Илири) и да се од њега начине нови, који ће бити научени – да се не представљају припадницима српског народа. Запажа, да се српске земље представљају насеобинама различитих народа и свакако ће тој намери изврсно послужити југословенство, те ће се српске земље, најчешће, представљати као земље јужнословенских народа. Ово расрбљивање је могло бити лако одбачено од стране српских државника и научника – да су умели користити непобитне наводе у Шулцовим делима, у којима се српске земље описују само као насеобине Срба, а не неких других народа. Погледајмо:
„Тако је говорио један научник (Шулц, СЈ) око половине деветнаестог века, да би се у овом веку (двадесетом) починиле грешке, вештачким раскидањем крвне везе и разбуктавањем, могли бисмо рећи, готово расне мржње међу браћом исте крви и истог порекла. Представљано је свету и новим генерацијама, да су српске земље ‘многонародне’ и ‘многојезичне’, тј, начињени су од истородних племена нови народи и вештачки су одељени њихови дијалекти – као нови језици. Сва балканска српска истородна племена се међусобно разумеју, јер дијалекталне разлике не представљају исти јаз – као, на пример, у Француској, или у Немачкој, где становници једног краја уопште не разумеју говор неког другог округа. Па ипак, ни ту, ни тамо, никоме није пало на памет да проглашава четрдесет различитих ‘народа и народности’ и исто толико језика! Пошто је завршио детаљну анализу у горе наведеном смислу – јединствености крви, језика, уређења и обичаја код балканских Трако-Илира, или Илиро-Трачана, Шулц, на страни 19, прелази на западне илирске границе и племена. Развијајући ту тему, он отпочиње с Либурнима, који су живели око јадранског Илирског залива, па додаје, да су Илири били и Венети на реци По, у Италији… Од стране 20, Шулц ређа све данашње талијанске области које су некада насељавали Илири, па наводи: ‘Некада су Илири настањивали целу обалу Јадрана, од реке По, па све до граница Апулије… Илирски народ је некада био најславнији и дао је име Јадрану, а уједно и Јонском мору, а оба имена су стари допуњавали са ‘Илирско море’… но и италске области су некада заузимала трачко-илирска племена. Тако, Плиније о античкој Умбрији… с правом се суди, да је илирски језик својствен латинском и италском, као што се приближава и грчком; из њега (тј. из илирског језика) некада су вође црпле себи имена… Како су Венети били Трако-Илири, значи, да су и житељи Алпа припадали истој грани… Пошто је у вези с тим дао право мноштво података, проширујући увек трачко-илирски простор у Европи, Шулц своје тврђење појачава Ливијевом вешћу (стр. 26), да су Римљани земље Реције, Винделиције, па Норикум и Панонију називали Илирском Провинцијом. Од стране 27, Шулц прелази на простор северно од Дунава, према Црном мору и Германији и потвђује већ познату нам чињеницу, да су Гети и Дачани, такође, трачког рода. При томе се он позива на Херодота, Тукидида, те Стефана Византијског. За сва та племена око Дунава, та велика река није била никаква препрека, те су често прелазили његово корито, мешајући се на југу с Мижанима и с другим Трачанима, с којима су имали исти језик. Никола из Дамаска је, такође, писао, да су Дачани, Гети, Панонци, Норици, Винделици и Реци један те исти илирски род. А свим тим побројаним племенима, језик је био илиро-трачки… Целом овом тачко-илирском комплексу, писац прикључује Тису, која данас, каже Шулц, дели чешке и пољске, или словачке и рутенске брегове, као што је у старо доба делила Гете и Дачане, издваја само Грчку и западну Италију, јер једино Грчка и западна Италије, у том познијем периоду, нису биле настањене Трако-Илирима, чију истокрвну припадност Шулц стално подвлачи. Ових неколико претходних напомена, представљају тек само један брз и кратак додир обилне Шулцове грађе и мноштва докумената, на основу којих он изводи закључак, да су ти ‘мистериозни’ Трако-Илири били антички Словени… Међу бројним трако-илирским племенима северне Европе, Шулц посебну пажњу поклања Семнонима, тј. аутохтоним, па Лужичанима, односно Лужичким Србима, међу којима издваја Арије, о којима, каже Шулц, прича Тацит“.