Жута и румена месечина

 слива се,

у слаповима,

низ разгранату и моћну

крошњу ораха.

У врту,

по сенкама цвећа и жбуња,

 складно и умилно,

зрикавци зричу.

Свежина ноћи,

преко уснула села,

 допире из далека поља,

уз сетан лавеж паса.

И гле! све је исто као некад,

 као негда давно

 у неким сновима,

и у световима

којих више нема.

Седим сам,

посве сам,

 у врту пурпурне месечине

и слушам откуцаје

 властита срца.