Једна је река лагано текла у тишини

У долини где бој ће бити.

 

Видим љиљане и траву зелену

Играју на ветру…

Сунце им осмех мами –сијају!

 

…И видим их у глибу, ал само на трен!

Где славни ће коњи стати И глас што пара све!

Љиљани ми мазе душу сад…

И буде мисли што бледе,

Слике и мирисе живота, смеха  И оне коју волим.

 

За коју дишем …

 

…Трубе и небо црвено!

 

Прсти клизе преко латица,

Витез је клекнуо и причао љиљанима.

И нико не чу речи те, но их зна право срце.

Ох срце право- да л чујеш речи те?

“Вољена, ја идем да погинем овде,

Где ми одмор биће сладак, овде међ Љиљанима.

И идем моја драга због правде И истине

Што у овом свету пада…

За плач невиних и тугу душа…О вољена.

И знам да бој се неће видети очима

Ал тежи је он од свега под небесима.

Идем сад вољена…

Сачувај једну сузу за ме

Ал не од туге, већ радости саме!

Јер витез твој мач светла подиже

За нови дан и нове сне!

И зато идем да погинем овде

На овом пољу смрти И живота и

Љиљана…

И ако је вољан добри Бог,

Ја видећу те поново једина.

 

„Збогом.”

 

Видех тиху реку и долину зелену И ратнике светла

Како јашу славне коње сви.

И онда угледах војску  ноћи и чух јој хор.

О како је црна…

Окружи она праведних збор.

 

И зањишта коњиц И ратников мач севну у вис!

 

Хеј, хеј, хеј!

 

Тло се тресе и земља плаче, плаче, плаче…

 

Хеј, хеј, хеј!

Ватрени плам и бес у очима витезова сија јаче!

 

Хеј, хеј, хеј!

 

Коњ се пропе И стотина паде под њим!

 

Хеј!

 

Свуда је само прашина и дим.

 

Хеј!

Мач је високо!

 

Хеј!

 

Главе војске ноћи падају десно и лево

Док пут се прави кроз тела палих

Рукама ратника светлости правих!

 

Високо у ваздуху једна песма се чу:

 

“Браћо моја не стајмо сад!”

Пева витез на славном коњу.

“Макар их безброј било у овоме

Судњем часу!”

 

“За истину-све!

Нек љубав превагне!”

 

Громко-ХЕЈ!

 

 

За праведног Бога о браћо моја!

Нека се сруши свет зла!

Хеј!

 

 

И видех долину тиху И мирну где последњи беше бој.

Угажена трава И нигде цвећа

Лешинари кваре последњи спокој.

 

Ал тамо где јахач беше стао

IИ трен пре битке са цветом причао,

Ту стоји цвет изнад даха смрти сам.

Глади га ветрић  и златно Сунце.

 

Јунака више нема  И славних коња свих,

И нема зла већ само пропаст И дим …

 

Ал тај је Љиљан сведок једини вољеној жени.

Он реч јој чува њенога витеза.

 

Од олује што растури све сад

Га сачува Бог њој за љубав.

 

И узе га са тла…

У оку једна суза.

Да би у њој вечна љубав живела

Што чувана беше за њеног витеза.

 

И у трену док разум је напушташе тад `

Она је стезала цвет на болним грудима.

И светло засја кроз маглу сад!

И виде их како јашу к њој сви сад!

 

Брже и брже – ликови тих славних коња

И ратника светла како стреме ка њој

Сијају Сунцем као да не беше бој.

 

И помисли она – немогуће  је то све!

Ал нешто јој поглед скрене,

На небо и светло сад!

 

И она виде совјим очима

Један осмех у њеном болу

Jер животе тих славе јунака што их даше

За правду и истину

Добри Бог никад не заборавља

И онда видех поље и долину злата!

И зелену траву И мирне воде…

И осмех Божији што све даде!

И њу и њега и Љиљане.

Благословене у љубави вечној

У дане све.