Лирика вечног тренутка

Док кроз врбов шумарак, на левој обали Истера, корачам, рска снег под мојим стопама.

Ваздух је свеж, прочишћен, прозрачан, пун пране, пун космичке животне енергије.

Одувек сам волео мирис снега.

Мирис пране што допире северним ветром са крајње хиперборејске земље.

Земља на Северу – то је мој првобитни сан о Хипербореји, о Земљи Бога Стрибора.