Лирика вечног тренутка

Замислите да живите у селу где вас сви сељани, листом, мрзе.

Ви сте паметни, даровити, вредни и племенити, али вас, због нечега, сви редом у селу мрзе, а ви не можете да одгонетнете зашто вас мрзе!

Они вас, можда, не нападају физички, али ви, ипак, њихову мржњу осећате на сваком кораку, осећате је у њиховом погледу и у њиховом гласу, осећате је у ваздуху, осећате је при сваком вашем уздаху и издању, и бива вам веома лоше због тога; ви копните и венете и сахнете од паклене и бесовске енергије мржње која вас разједа и растаче како изнутра тако и извана.

После неког кратког времена, ви ћете се тешко разболети и пашћете у постељу, јер сте исцрпљени, исцеђени, измучени, измождени и затровани енергијом мржње, енергијом зла, и, на концу, пресвиснућете од страшних душевних боли.

Мржња је грозна, мржња је страшнија и од саме смрти будући да долази из најмрачнијих и најстуденијих светова.

Мржња за собом оставља грозоту пустоши; мржња пустоши планете, сазвежђа, звездана јата, васионе, светове.

Е, видите, ово вам је онострана, песничка и мистична кажа о Србима.

Село – то је свет, а ви – то је Србски Род.

Сад вам је јасно како је тешко бити Србин!

Заиста, ми живимо у свету мржње  и зла, у бесовском и пакленом свету, где је највећа храброст и највећи подвиг – бити самосвојан, самосвестан, самобитан, дичан и частан Србин!