Драган Симовић: ОНИ КОЈИ ЈЕСУ
Лирика вечног тренутка
Бити религиозан, припадати овој или оној религији, овој или оној цркви, за твоје светлосно и божанско биће то ништа не значи.
Ако ниси пробуђен и освешћен, ти никада не можеш бити оно што уистини јеси.
Бићеш ово или оно, бићеш било шта, али, у бити, нећеш бити ништа.
Не да верујеш, већ да будеш вера самим собом, да твоје унутарње биће и суштаство буде вера која јесте!
Јер, твоја вера – то си ти сам.
Твоја Вера – то је твој живот са сврхом и смислом.
Вилењаку не треба вера – он јесте и бива вера самим собом, он се рађа, васкрсава и вазда изнова рађа из вере која је он сам.
Онај ко јесте вера и ко бива оно што јесте никада неће бити религиозан; религиозан је онај ко није вера самим собом, онај ко не живи своју веру, онај ко не живи самога себе.
Религиозност је последица испадања из Божјег крила, из Божјег наручја, последица искакања из Водеана Свести, из Водеана Љубави.
Релиогиозна је она кап воде која је искочила из Водеана Живота.
Оне капи воде које су остале у Водеану Живота не морају бити религиозне, јер већ јесу оно што јесу, јер већ јесу Водеан Сам Собом.
Они који јесу, нису религиозни; они који нису, бивају религиозни.
Ратове су одувек водили религиозни појединци, религиозни народи; никада ратове нису водили они појединци и они народи који јесу.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
У овоземаљске религиозне грђевине или здања, ма којој религији припадала, ретко сам улазио. Све те моје посете могу да набројим на прсте мојих руку .
Најчешће сам улазио на позив познаника , а да им се не би замерио.. Кад год сам тамо одлазио осећао см неку нелагодност ,неугодност, неизвесност, туђину , некакву хладноћу и притајени страх , једва бих чекао да што пре изађем одатле.
Ни у мом родитељском дому никада се није разговарало о некој потреби да се тамо иде и да се чини неки обред или клечање пред неким.
Најчешће се разговарало о природи , шумама , рекама, изворима , језерима ,ливадама, сабирању летине , предачким причама и сећањима .
Веселили смо се сваком годишњем добу и о сваком понаособ се разговарало и препричавало какво је било и какво би могло бити следеће. Природа и њене лепоте, била нам је једини и најмилији храм .
У првом цветном месецу , мајка би нас умивала водом, у којој је било много разног пролетњег цвећа убрано претходног дана, које би у тој води преноћило. Док нас је умивала , говорила нам је , бићете ми лепи као ово пљско цвеће .
За мене је најлепши храм Божији дар у виду храста ,бора, јеле , дрена ,леске, јасике, жуборећег извора. Поред њих и испод њих , осећам божанска дела , спокој , небески мир, самопоуздање, сигурност радост . Ничији религиозни храмови и здања не могу ми то заменити .