Лирика вечног тренутка

Када сам у стању дубоког тиховања, тада осећам, да је србски језик изданак језика богова, да је светлосна потка бића србског језика светлосна и божанска потка.

Заиста, србски језик и јесте језик богова, и јесте језик љубави.

Зато је у србском језику, међу свим светским језицима, највише апстрактних (неухватљивих, неопипљивих) појмова, речи, израза.

У србском језику је много мање речи и појмова везаних за материјални, физички и видљиви свет.

То само казује, да Бели Срби, будући виша звездана раса, и нису били везани за физички, материјални и вештаствени свет.

Стога, србски језик и није језик овога света, већ језик оностраних, духовних и светлосних светова.

Србски језик је језик осећања и осећаја, језик видовитог знања.

Само Бели Срби и Бели Руси могу да изразе, да искажу, да опишу и да, у поезији и песништву, опевају своја најдубља осећања.

Већина других језика нема те могућности.

Највише што већина других језика може да изрази јесу емоције (а то су нижи осећаји, нижа осетила), али осећања, најдубља осећања, могу се изразити само на србском и руском језику, зато што србски и руски језик имају божанску потку, божанску матрицу.

Многи савремени Срби нису више у способности – попут својих древних предака – да разликују (да разлуче) осећања од емоција, зато што су се, преко енглеског језика, посве отуђили од бића србског језика.

Емоције су везане за животињско биће у нама, док су осећања везана за божанско биће у нама.

Емоције растурају, осећања сабирају.

Емоције воде у љутњу, гнев, бес и мржњу, док осећања воде ка смирењу, блаженству и несебичној љубави.

У суштини, никада се, по питању најдубљих осећања, не могу – чак и ако би желели то – разумети Србин и Енглез, Србин и Немац, Србин и ма који Западњак.

Нема говора да се разумеју, јер су то два света, два сазвежђа, два космоса!

Зато истинска и божанска љубав може да се догоди и оствари само између Белог Србина и Беле Србкиње.

Немогуће је да Бели Србин оствари такву узвишену љубав са туђинком, или, пак, Бела Србкиња са туђином!

Западњаци су толико далеко од осећања, да више и не знају шта то значи, јер немају речи и изазе којим би осликали и дочарали то стање божанске душе у нама.

За њих су осећања – емоције!

Али, емоције су тек осећаји и осетила, а не осећања.

Емоције су у вези са чулима, а осећања са божанском и светлосном душом у нама.

Емоције нас вуку надоле у Таму, док нас осећања уздижу навише ка Светлости.

Западњаци немају израз за осећања, зато и јесу бездушни.

Бездушни људи не знају за осећања; они знају само за страсти, за пожуду, за похлепу.

Они само узимају и грабе, а никада не пружају и не дају.

Свака емотивна веза јесте посесивна веза.

Док свака веза на разини осећања јесте несебична љубав.

Западњаци су одувек водили освајачке и колонијалне ратове, зато што су, у суштини, предатори и паразити.

А какви су они, такви су им и језици!

Јер, језик најбоље сведочи како о појединцу тако и о народу.

Језик је живо огледало наше душе.

Какав ти је језик, таква ти је и душа!