(Посвета: Светлани са Авале и Соколу са Велебита, да следе Унутарњи Пут Белих Орлова.)

Као дете, до поласка у школу, људе сам видео и доживљавао као богове и богиње.

Сви су ми били пуни радости и светлости, сви су имали мио, звонак и топао глас.

Када причају, тако сам их чуо, као да звоне сребрни звончићи по буковим и јеловим гранама, на ветру у високим горама.

Доцније сам, у раној младости, кад сам имао шеснаест, седамнаест и осамнаест година, сваку девојку, у коју бих се заљубио, видео и доживљавао као богињу.

Био сам наиван, признајем, али се не кајем.

Не кајем се што сам некада све девојке видео као божанства.

Оне су то на свој начин користиле, али се ни због тога не кајем.

Много година доцније, признале су ми, да се горко кају што у ономе добу, ране младости и девичанства, нису могле да осете и препознају моју праискону чистоту.

Оне се, можда, и данас кају, а ја се одавно ни за шта и ни због чега не кајем.

Живео сам свој вилењачки и песнички живот онако како сам хтео и желео.

Ко год би покушао мене да обмане и слаже, доцније би се кајао.

Ја сам све време осећао моћну заштиту из Вишњих светова, и свако ко би мени покушао нешто нажао да учини, доживео би космички бол.

Сваки мој тренутак у прошлости био је леп, дивотан и чиста љубавна лирика.

Живео сам свој живот, радосно и заљубљено.

Није било једног јединог дана у мојој младости када нисам бивао заљубљен.

Љубав је била моја звезда водиља, Љубав је била моја Светлост на Истоку.

На неки начин такав сам и данас, у позним годинама, само што је моја Љубав високо понад овога света опсена и илузија.

Љубав је мој Бог, мој Господ Сва, мој Створитељ.

Тужан је и претужан сваки онај који није дошао до познања да је Љубав – Бог Живота.

Да је Љубав – Све и Свја.

Живот без Љубави нема никаквог смисла.

То је живот кокоши у кокошарнику.

Више вреди један једини дан орла у азурним висинама Трећега Неба, него стотину година кокоши у кокошарнику!

Мој животни пут јесте Пут Белога Орла.