Изнад вечерњег Дунава се шири

бела боја, бела боја, бела боја.

И сећању се намеће мелодија

протеклих година, протеклих година, протеклих година…

Али су се разлетеле као јата птица

једноставне речи песме наше.

Ти одлазиш у огањ, Југославијо!

Без мене! Без мене! Без мене!

За ноћ под кишом олова,

за то што ја нисам ту крај тебе,

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!

За смрт под кишом пролећном,

за то што ти нисам била спас(ење)!

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!

Као црноока збуњена девојчица,

стојиш на другој обали.

Али да допрем до те обале

не могу, не могу, не могу.

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!