Благослов Вилењаче,

лепе и светле су ове наше виле које се јављају,

нежне али и окретне,

праве Ратнице,

ту сам ја иза,

пратим,

слушам и бодрим,

свако сакупља оно што је потребно за ову игру,

отвара се нешто велико

у свесности саме Свести,

као да хоће да се преслика и оживи,

некад ме то плаши

та велика будност,

ниси ни тамо ни овде,

права вододелница,

да ли се ближи крај нечега,

па су припреме убрзане,

не знам

да ли се код вас мења свест,

шири,

уздиже,

простор се отвара,

немам кога да питам,

ви сте ми најближи по свесности,

мислим да Владан то зна,

а можда и вила Светлана то зна.

Знате мој Вилењачићу да вас пуно,

пуно Волим,

и да хоћу не могу без вас и осталих,

као да смо везани једни за друге невидљивим нитима

и дишемо заједно са Творцем,

то је наш свети закон!

али нас из оностраног много бодре и подржавају,

сви су за нас,

и уз нас,

чекају да крену.

НАПОМЕНА ПЕСНИКОВА

Ово је дивот-писмо у стих, у песму проточено, једне младе и освешћене Беле Србкиње, а даровите и видовите песничке Беле Виле, која обитава у једном градићу подно Радан-планине.

Као што видите, и осећате, ове дивот-речи нису само мени посвећене, већ свима нама, свима нама белим и плавим вилењацима.

Благослов!