И Веде су приповедале о нама,
ратниче мој,
када смо са обележјем нашим отишли у велики бој,
за човечанства спас,
за свето светло и истину,
за љубав саму,
за нас.

Још памтим сваку реч и крвави траг
који остави мрачна звер, сам враг,
над Мидгардом овим што је пао,
још памтим све,
ратниче мој,
сваку реч мислима што си ми слао!

Јер стајали смо у гарди први,
са твоје леве стране сам била,
вођени десницом светлосне крви,
од нас се плашила мрачна сила,
од наше песме, корака смелих,
од светлосних зрака са жезла белих,
падала је светлост нашег плама,
да зло избрише из постојања!

Још памтим небо црвене боје,
заставе наше што поносно стоје,
мач твој искован од светлости саме,
загрљај душе и твоје раме,
после победе уписане у вечност саму,
кад љубав победи поносно таму!

Ратниче мој!