На стази

кроз праискону шуму

поред Истера,

где у дворима од пурпурног драгуља

обитавају Велес и Весна,

срећем беле и плаве виле

у прозирним хаљама од месечине,

лепојке и чаробнице дугих сребрних и златних власи

што на ветрима,

подно румених и пурпурних облака,

плешу уз свирале и гајде

белих и плавих вилењака.

За ноћи пунога Месеца

једна дивот-плава вила

понесе ме на својим звезданим крилима

у оностране дубине плавог сазвежђа,

с ону страну Плавога Сунца,

камо у сафир-дворима

обитава Плава Богиња,

лепојка над лепојкама,

Дивот-Мајка свих плавих вила и вилењака,

Вилин-Госпа какве нема на овоме свету.

По једном тајном предању Белих Ура,

плаве виле и плави вилењаци –

не само у овоме свету,

већ и у иним световима који нису вилински и божански –

најчешће умиру од љубави,

будући да су веома танане,

нежне, осећајне и заљубљиве природе,

тако да их губитак љубави,

ма и на трен,

може и буквално усмртити.