Погледајте како све око нас витла и таласа, како кључа и ври унаоколо, у нашем ужем и ширем окружењу, како су се успаничили сви видљиви и невидљиви бесови широм и диљем земаљскога шара, како ратују сви против свих, тако да се више не зна ко је чији, и ко је на којој страни.

Нека их нека тутње и нека се истутње, нека урлају и нека шкргућу зубима до миле воље, јер је њихово време већ давно истекло.

Њих нема више у свету живих, а ово су само њихове сенке и утваре, које ће већ у следећем трену нетрагом нестати, али заувек, онако како и нестају све сенке и утваре.

Мора да буде све горе, да би потом кренуло оно боље ка још бољем!

Сви дивљају, арлаучу и прете, сви оштре зубе и ноже за Беле Србе, а не знају – рептилски копилани! – да су већ одавно мртви и да се још само чекају гробари да их покопају у јаме које су за Беле Србе копали.

Знамо, добро знамо – а који то Бели Србин или Бела Србкиња не зна одавно!? – да су сви балкански, измишљени и хибридни народи, само најобичније псине рата што и служе једино за то, да их неко невидљив и недодирљив –  из ватикана, берлина, брисела и вашингтона –  напујда против Белих Срба!

(Овде нисам начинио правописну грешку, кад сам малим словима писао имена ових бесовских и рептилских центара, зато што не говорим у једнини, већ у множини!)

Што је већа мржња према Белим Србима, то све јачи и моћнији бивају Бели Срби.

Што је већи њихов бес, то је све већа и немоћ њихова.

Они су очајници, белосветски десперадоси, који у очају, немоћи, јаду и беди и не знају више ни шта мисле, ни шта причају, нити, пак, шта чине!

Они су тама и са тамом одлазе.

Земља узраста у Плаву Звезду, и сва освешћена и божанска бића, на Плавој Звезди, биће узнета на вишње ступњеве Божјега Присуства.