Данас,  20.гроздобера, 7524. године,

у предвечерје, написах ове речи, док сам гледао залазак сунца

Зашто?

И прођоше многа лета и

многе зиме,

а мој Род још увек броди

по овој плавој планети.

Остала је неколицина

одабраних вилењака,

разбацана по беломе свету,

да причају приче

о некадашњем славном

србском народу.

И тако, када се окупе и

прозборе,

испод старог храста,  ил˘ под

шљивом лепом,

 – за њих је то душевна храна.

Гледају се, па се питају:

Зашто нас Богови

напустише?

Зар зато што се уморисмо

од људи,

Зато ли нестајемо?

Зар не долазе нова млада

србчад,

старе да одмену?

Мисле се они и питају,

а једино одговора на то

немају…