Пре еона неких двјеста
У наручју Свароговом
Тринаесто бејах чедо
На рамену с бијелом совом
Многе кћери мога оца
Сестрице ми миле биле
Чувале ме ко најмлађу
Ко сузу у оку криле
Учио ме драги отац
Тајну стару ко постање
И тражио да не идем
Мимо наше баште бајне
Тамо живе друкчи створи

Љепота је њима страна
Узет ће ти крила чедо
Направит од тебе роба
Ал ми душа бјеше жедна
Лутања кроз овај свемир
Сажал их се над тим бићем
Заузврат ми даде немир
Од тад живим дому да се вратим
Међу овим страним свијетом
Хоће само да ме кроте
А крила ми крију вјешто
Али једно вече чарно
Низ груди ми санак спусти
Драги отац и поручи

Сад је вријеме отворени су ти пути
Тамо негдје у планини
Гдје се хајдук с вилом дружи
У орловском светом гнијезду
Шарен змија твоја крила држи
А ти сада пођи к њојзи
Крила своја тад заишти
Пусти сузе три ухвати
Ко смарагде пред њом баци
Па запјевај оро чарно
Пусти љубав од искона
Крила ће се вратит теби
Чедо моје лучезарно
Онда лети и не гледај
Нису они вриједни тебе

Па развеј те силне лажи
За Видовдан

Тринаеста мач свој тражи!