Некада су људи и вилењаци живели заједно.

Били су једни поред других,

били су једни уз друге.

И једни и други,

у Праисконији,

биваху посвећеним чуварима

Велике Мајке Природе.

Да, некада давно и,

опет, некада не тако давно,

људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.

Између једних и других,

у Златно Доба Стриборије,

бејаше присних сусрета и прожимања –

у лепоти, доброти и чистоти душе.

Заиста,

људи су тада,

у то Праисконо Време,

по свему били слични

белим и плавим вилењацима.

Живели су тада,

једнако као и вилењаци,

свој душевни и снолики унутарњи живот у тиховању;

били су више окренути ка тајинственим пространствима

својих тајносаних унутарњих светова.

Из Акаше су,

изравно,

преузимали знања срца и душе,

негујући и развијајући

видовита умећа и знања.