Кад ме нешто из унутарњих дубина тишти, кад ми нешто не знам одакле притиска душу, тада се повлачим у самоћу, тишину и шутњу.

Тада сам веома шкрт на речима, чак и у писмима.

Тада могу да пишем песме, да стварам поезију, али, да разговарам или да пишем писма – не могу!

И, иначе, одувек сам био шкрт на речима у свим писмима.

Чак и ониима који су ми веома мили и драги, никада нисам писао дуга писма.

Испрва су неки од мојих пријатеља мислили, да их ја избегавам, те им стога пишем веома кратка писма, а потом су схватили и разумели, да је таква песникова природа.

Све што носим у дубинама својега бића и суштаства, то избацим кроз песму.

У песми је све оно што ја уистини јесам.

Кад напишем песму, кад се догоди песма, тада у себи осећам дубоку и вечну празнину.

После написане песме, ја сам лаган и празан.

Тада немам никаквих мисли.

Тада је празнина у мојему уму.

Дубока космичка празнина.

Ако би неко у тим тренуцима пожелео да разговара са мном, наишао би на дубоку космичку тишину и шутњу.

Све што сам имао, преточио сам у стих, у песму, и, за обичан разговор није остало ништа у мени.

После песме, сваки ми је разговор тежак и баналан.

Могу да разговарам тек кад прође неко време празнине и тишине.

Ово, између осталог, пишем и зато, да ми боље разумели они који ме тек упознају.