(Оцу Милети, праунуку Перуна Врањеша, херцеговачког устаника.)

Расни Срби су вазда гинули.

У сваком веку, у сваком нараштају.

Гинули су за Род и Родину, за Србство и Србију.

Гунули су, па већ и изгинули.

Остало их је мало, веома мало.

Сви би расни Срби данас стали под једну крушку.

Србство и Србију нема више ко да брани.

Нема ту ничег чудног.

Бело Србство је изгинуло и нестануло.

На милионе Белих Срба изгинуло је само у последњих двеста година, бранећи Србство и Србију.

Што је ваљало, што је било чиста Раса, то је и изгинуло.

Остадоше само јајаре.

Неће ваљда јајаре да гину за Србство и Србију!

Њима то не пада на памет.

Сва њихова философија, сва њихова поетика, сва њихова мудрост, сва њихова култура и духовност јесте у дебелом цреву.

Срби дебелог црева – како је мој отац говорио – то је само творница измета.

Мој отац, горштак и ратник са три ране из рата, презирао је такве Србе до скота.

Он се њих буквално гадио.

Одбијао је, чак, и да се рукује с њима.

Говорио би: њима и душа смрди.

Кад у неким тренуцима препознам слабост и кукавичлук у себи, тада се постидим пред својим оцем који је давно напустио овај свет.

Чини ми се, да мој отац, у том часу, и види и осећа слабост и кукавичлук у мојему срцу, па ме, однекуд Одозго, попреко и, испод ока, стреља.

И као да ми каже: срам те било, изроде ниједан; ко се плаши смрти, скончаће као псина-луталица!

Расни Срби су вазда гинули.

У сваком веку, у сваком нараштају.

Гинули су за Род и Родину, за Србство и Србију.

Гинули су, па већ и изгинули!

УМЕСТО ПОГОВОРА

Пре неки дан изиђох у Град (наравно да мислим на Београд).

Оним што сам видео, чуо и, осетио у ваздуху, бејах веома растужен и поражен.

Београд је, без икаквог отпора, предат, на изволте, у руке нашим душманима.

У самом срцу Града, у самом Кругу двојке, латинштина и свуда само латинштина!

Нигде србске азбуке, нигде србске високе културе и још узвишеније србске а ведске духовности.

На туђем писму и туђим језиком све је исписано.

Поданички и рајетински дух преовладава Београдом.

Згрозих се, те сетан и поражен, кренух натраг дома.

Макар, овде, на левој обали Истера, могу до миле воље да сневам о Беломе Србству, које обитава и живи негде далеко, у неким давно уснулим сазвежђима и звезданим јатима.