Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Сам сам, и све самљи бивам!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Сам сам, и све самљи бивам!
Моји саплеменици живе без части и достојанства.
Живе без стида.
Живе без сврхе и смисла; живе тек да би живели; живе само да би се звали живима.
Моји саплеменици више не поштују ниједан закон.
Све законе су давно погазили.
Живе без икаквог закона – било земаљског, било васељенског, било божанског.
Моје племе спава мртвачкијем сном.
Спава сном мрца.
За моје саплеменике не постоји одвећ никаква вертикала, већ само хоризонтала, само психологија и философија дебелог црева.
Моје племе је постало племе курвара.
Курвалук је једина поетика мојих саплеменика.
Мрзи брат брата, а сестра сестру мрзи.
Родитељи не поштују децу, нити деца своје родитеље поштују.
Лаже друг друга и пријатељ пријатеља лаже.
Живе у лажи, живе за лаж и живе од лажи.
Сам сам, и све самљи бивам!
Стидим се уместо свих саплеменика својих, јер дуго већ и предуго живе без икаква стида.
Срамим се и пред Богом и пред Васељеном.
Срамим се, зато што се моји саплеменици ничега више не сраме.
Курвају се и оргијају; ваљају се у каљузи света као последњи скотови.
Сам сам, и све самљи бивам!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Можда очекујемо превише од оних који су нам драги; најближи, најмилији!
Верујем да би били другачији – да могу!Верујем да никога не би повређивали- да могу!
Верујем да своје дате дарове не би поредили са примљеним – да могу! Верујем да би друге ценили ваљано – да могу!
Верујем, да не би чинили ништа, да друге срамоте, због тога што јесу какви јесу – да могу!
Верујем да, кад би знали, једно људско биће усрећити – би то урадили- да могу!
Али – и они највећи, најбољи, знају себе да преваре а да то и не знају! Да знају, где се истина дену, верујем, да би све поправили!
Али, кад човек поверује само себи и ништа и никога другог не види…и . не чује…и . не осети…..онда они преостали…могу само, од жала да клону и мајчицу Земљу замоле, да их пре времена узме а Богове, да им молитву услише!
Јер у Роду/Нероду – није ваљано ни битисати!