Драган Симовић: ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА – ИЋИ ЋУ ОВИМ ПУТЕМ ДО КРАЈА!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
У овом времену, сви ми падамо.
Све чешће падамо, и све дубље тонемо.
Свима нам је тешко, и, канда нам, све теже бива.
Већ смо уморни од свега, па и од самог живота у овоме свету илузија, омаја и бесмисла.
Ноћас ми пристиже писмо од врлог ми пријатеља чије име, наравно, нећу открити, јер поштујем и себе и пријатеља.
Ево шта ми пише:
Драги Песниче,
Извините што Вам се мало ређе јављам…
Немам више снаге , жеље , воље да читам и пратим вести из спољног света… све је то жалосно …тужно.. без икаквог смисла … сви актери су издали .. преварили прво себе .. своје порекло… свој род… све оно Божје у њима је једноставно нестало и утихнуло …остаје само што Ви рекосте да Скитам, Певам, Сневам… Свако Добро!
Пошто прочитах писмо, одмах искључих рачунар.
Нисам имао снаге – а нисам ни смисла налазио – да ишта после ове пријатељеве поруке пишем!
И иначе, јуче ми бејаше веома тешко, тако да ме ове речи врлог ми пријатеља посве бацише на колена.
Осетио сам, у том трену, праискону осаму и самоћу.
Схватио сам како, из дана у дан, све самљи и све залуднији бивам!
Ако падају моји саборци и саплеменици, онда ћу и ја, пре или доцније, за њима пасти.
02
Никоме ништа из рода и племена нашега не замерам.
Штавише, свакога већ унапред разумем.
Разумем пријатеље који ми поручују, како је бесмислено борити се за Србство и Србију.
Разумем пријатеље који су се разочарали у сваку србску ствар, у сваку србску идеју, у сваку србску узвишену замисао…
Дуго и предуго траје наше посртање, падање и устајање, дуго и предуго тамни владају овим светом, а ми све слабији, све немоћнији, све уморнији бивамо.
Све и свакога разумем, али, мени нема одустајања, нема предаје!
Ја овим путем морам да идем до краја, а крај је негде тамо у дубинама и даљинама оностраног, тамо где је наша Прадомаја, тамо где је наш Празавичај, тамо где је наш Почетак свих Почетака.
И ако останем сам, и ако останем остваљен и напуштен од свих, и ако останем један једини на путу свих наших путева – ићи ћу овим путем до краја, па шта буде – нека буде!
(У Великом Гају, осмог дана месеца цватућих липа, 7526.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Разумем и твог Пријатеља и тебе Песниче – јер понекад се обесмисли све!
Али, ако веру немамо…можемо се убити одмах!
А мени се чини, да су они, које зовемо тамним, у ствари свакидашњи људи, само их је обавила тама – и чини ми се да су то као … наша пресликања – као да смо ми то исто били – такви исти – или као да је то наша ,,друга страна,, – чини ми се, да док год су ту, око нас, такви утамњени, да се ми сви нисмо очистили како ваља – јер да су наше душе бистре, не би постојало ништа сем светла – не би постојали никакви разлози за сукобљавања- ред космички се не би само поштовао него би се – природно живео !
А до тада Србство наше – нема спаса Србству нашем, без спаса целог човечанства – ми Срби можемо само да будемо испред свих- то је увек и судбина наша била и јесте.
И Ми треба да се усаглашавамо Песниче – ми наше редове најпре треба да уређујемо – јер ми – нисмо јединствени – на томе треба да радите ти, твој пријатељ и још понеко – својим искуством својим осветљеним душама да помажете- сваку потмулину треба да сечете (а свако је има – и код вас је има) јер ви водите.
Када много удружења, група, буду своје редове уредиле, онда се можемо ујединити – сви – и онда нам победа не изостаје.Очистимо, уздигнимо сами себе најпре.
Код нас још увек, у великом броју, свак себе гледа – мада и то није ненормално – значи кроз општи рад треба сагледати и личне интересе, колико се може наравно – задовољан човек доноси снагу – то знаш сам.
Није важно колико људи је издало Србство – они који су га највише издали, могу у једном трену, највише за Србство и да учине – али за то, треба у нашем народу да се осети ДУХ јединства – кад се то осети и рат неће бити потребан јер пред сјајним ДУХ ОМ мислим , да на колена сви падају. Тада ће стићи слобода – а о грађењу јединства….. па Бог то очекује од нас… није довољно само говорити ,,ми смо једно…сви смо једно…. замисли…јесмо једно – али – до тога треба стићи – до тога треба да стигну – сви – свака искрица живота је важна а свуда су око нас – радите на томе – показујте и доказујте то!
Наоштрите се – сеците- али будите реални – праведни – не жалите никога – ни себе саме.Не знам хоће ли се ико са мојим промишљањем сложити- рекох – како ми се чини да треба радити!
Ево речи песника Полетана:
„Што се тиче оних који раде против Срба,
они још увек само дувају у пепео и
не долазе до самог жара (зара, сара),
коме не треба пуно да се поново
претвори у огањ,
јер је на тај дебели пепео већ набацано,
а задње време се на њега још више баца,
довољно сувога грања.
Тај жар је вечити и досеже до саме сржи земље
и повезан је са самим сунцем,
а из њега букне пламен само када се
у њега дува довољно дуго и јако,
када дође стварна потреба за прочишћењем.
Јазавци и лисице нису криви сами по себи,
јер они иду у своме чињењу штете толико
далеко колико им се пусти.
Када су вукови одлучили да престану контролисати шуму,
нормално је да је тада морао настати неред,
до те мере да су се лисице и
јазавци дрзнули да иду тако далеко
да нападају и саму младунчад вукова,
па и усамљене плашљивије вукове,
који су остали ван чопора.
Већ се јасно виде пуно агресивнији и
бројнији вучији чопори,
који су далеко од расположених
да толеришу ичији присуство у близини,
а камоли покушај њиховог угрожавања.“
Горан Полетан, песник.