Без икога и ичега, без Рода и Племена, без браће и сестара, на пропланку ветрова, муња и громова, подно снежних врхова Огњене горе, опкољен одасвуда војскама бесова и звериња у људскоме обличју, Последњи ВедСрбин, смирено, и у стању тиховања, чека да крене на Пут Светлости без повратка.

Свестан да је сам и једини, да је ово његов последњи рат и његова последња битка у овај свети час и на овој светој земљи, Последњи ВедСрбин не размишља о пролазности живота у свету омаја и опсена, већ о браћи и сестрама што га из страха издадоше, потказаше и продадоше, о Роду што се разроди, о Племену што се расплемени, о Србству што се расрби.

А потом, изненада, високо горе

у зелен-плавом и пурпурном небу, понад модрог горја и ветрова, понад свих бесова и звериња, Последњи ВедСрбин, гле! јасно сазерцава у сутон вечерњи Сваргине Ратнике Светлости како се на облацима и ветрима низводе, како опасују Небо и Земљу, и како затварају божански круг око свега што бауља и гамиже Земљом!