(Из књиге “Проискон једнослова“)

 

Смрско је испружио своје витке руке према истоку, одакле је допирао ситни звон звончице – објављивачице са овна Рог – рогоње, предводника блага Милице – благочуварице. Тај звук је ударао у његове жилице, крвнице, покретао дрхталице и палио му трептајице. Дан је све више ширио свој лице, а Смрско је постајао све ређи и ређи, расточенији. На крају је, на трен, личио на комадић магле понад Тијања, понад Орлове, па је и то нестало.
За њим су се затворила врата кроз која вилани долазе у овосвет. Дан их затвара, ноћ их отвара.

.

Његов пријатељ Туцко – Труцко, непрекидно му је говорио: -Хајде да се играмо. Има ли шта лепше, има ли, од игре пиљака са белуцима из потока планинских, брзака? А када се сити наиграмо пиљака, истуцкаћемо белутке.
Куцкаш их, туцкаш их, а тако уситњене, утовариш у колица наших милих племенлица – планинлица. Има ли лепшег звука, од звука – колица труцкања, по шумским путићима, све док не зађе Вечерњача, и док се не појаве први зраци Сјајка – Жарка, источњака? Заборави Милицу, луталицу, скиталицу, Тијанија – сањалицу, благачуварицу, игралицу, блиставицу, песмеписалицу, ноћу спавалицу и сањалицу, сада м-лекарицу, б у д н и ц у.

.

Смрско га није даље слушао. Поново је утонуо у тамну и дубоку чекалицу, чврсту и дубоку смрзнулицу.
У једном таквом утонућу, сновићу, непостојанићу, занесењанићу, додирнуо га је мачем будилним Мансанман, једног прекрасног предјутра. Поветарац је целу ноћ миловао Осоје тијањско и развио јагорчевине, висибабе и све љиљане успаване. Јагори и јагорчевине, перуни и перунике, љиљане и љиљани, висибабе и распрсли каћуни, сведоци су њиховог су-срета. Они су и записали овај разговор у књиге знања, које се читају виланчићима и вилицама и које се чувају у тајницама њихових светова.

.

– Одмрзавам те, Смрско, тетребе избрушени! Одмах ћеш попити ову чашу мати-чне водице и велику чашу тијањице унутарње, и седамдесет и седам тада-одтада капи. Ово ћемо понављати сваке ноћи. Када О-со-је, Ор-лова и
Кли-су-ра олистају, добићеш друга упутства. Сваке ноћи, у свету вилана и вила планинлица, моли се вашој заштитници, Светој Танији. Тражи од ње милост вилинску, и тражи да ти дарује метлу, дремеж – одагначицу. Ако будеш упоран и стрпљив, а ја сам ту да ти непрекидно, у чашицу, досипам стрпљење, биће ти широм отворена в р а т а до Милице и до других м и – л и ц а.

.

Дејство праискони

.

Тијање – у нивоу друге неке природе.

.

Тијање је пољовито –
звонко девојачко појање;
Тијање је брдовито –
кад се планина на планину разреши.

29. децембар 2009. у 09:19