Заиста, све нам је залудно и бесмислено, ако не постанемо богови и богиње.

Сви наши трудови, сви наши напори и подвизи кроз многе животне токове, кроз многе инкарнације, биће залудни и бесмислени, биће без сврхе и смисла, ако не узрастемо до богова и богиња, ако не досегнемо и остваримо савршенство.

Не желим никада више да се инкарнирам, да се оваплотим и родим као човек, зато што је човек веома тужно, несрећно, страшљиво и трагично биће по самој природи својој, и, надасве, биће које је вазда на губитку.

Ма шта чинио или не чинио, човек ће заувек остати биће које је свагда и навек на губитку, биће које вечно тугује, пати, болује, страхује и стрепи од свега и свачега.

Сан сваког пробуђеног и освешћеног човека јесте да узрасте до божанства, да се вазнесе до посве слободног бога или богиње, да изиђе из свих људских тескоба, ограничења, оквира и торова, да превазиђе све земаљске, физичке и материјалне законе и нужности, да не буде ничим спутан, ограничен и условљен, те да са највишим божанским смислом живи свој живот, како у вечности и безкрају тако и изван вечности и безкраја.

Ако не узрастем до бога, ако не постанем бог, онда је боље да заувек нестанем, да уроним у вечни космички сан, да не будем ништа, да ме нема више нигде, него да се поново родим као човек, да изнова проживим све човеке стрепње, слутње, бриге, страхове, немире и патње.

Мој сан, то није обично Бело Србство, но управо Бело Србство Белих Божанстава, Бело Србство Богиња и Богиња, Суштих Бића изван свих звезданих и васељенских закона морања, условљавања, принуда и нужности.

Када сневам о слободи, онда је то, зацело, ничим условљена Слобода Белих Божанстава.

(На Истеру, пред поноћ, 10/11. месеца брезолуга, 7527.)