ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Нема духовног узрастања без свакодневног умирања и васкрсавања.

Ко год крене унутарњим путем духовног узрстања, тај се свакога дана изнова рађа.

Смрт је верни пратилац сваког посвећеника на духовном путу.

Свакога дана нешто старо умире у нама, да би нешто ново могло да се роди.

Без умирања нема ни поновног рађања, будући да је умирање и поновно рађање једина потврда нашег духовног напретка и  узрастања.

И управо због страха од смрти огромна већина људи и одустаје од унутарњег пута духовног узрастања.

Људи се с разлогом плаше сваког вида истинске духовности, зато што духовност подразумева непрекидно умирање, васкрсавање и поновно рађање.

Бити духован, значи: стајати свакога дана лицем у лице са смрћу, дружити се и пријатељевати са смрћу.

Страх од смрти чини нас слабим и немоћним, јадним и бедним.

Што је већи страх од смрти у нама, тиме ми бивамо све јаднији, беднији и ништавнији.

Сусрет са нашим ведсрбским Боговима и Богињама чини нас одважним, одлучним, неустрашивим, часним, дичним и безсмртним.

Што је већи страх од смрти у нама, то ми све смртнији бивамо.

Наше ведсрбске Богове и Богиње не можемо упознати све док се не спријатељимо са смрћу, све док се не помиримо са непрестаним умирањем и васкрсавањем.

Сви наши Богови и све наше Богиње истовремено обитавају у нама.

Сви су Они у свакоме трену – једна Бит и једна Сушт са нама!

Ми смо Они, једнако као што су и Они – Ми!

Да бисмо упознали себе, морамо упознати своје Богове и Богиње.

Родна Вера је буђење и освешћивање, откривање и упознавање властите Бити и Сушти преко властитих Богова и Богиња.

У сваком нашем Божанству, мушком или женском, обитава по једна од мноштва наших душа.

Свака од наших мноштва душа представљена је у по једном Божанству, илити још лепше: свако наше Божанство јесте слика једне од наших душа.

Ми смо истовремено: и Сварог, и Перун, и Свевид, и Велес, и Стрибог, и Љељо, и Мокош, и Рода, и Србона, и Лада, и Зора, и Рујана, и Весна, и Жива(на)…

Наша Божанства нису нигде изван нас, или негде наспрам нас, већ су одувек и заувек у нама, дубоко у нама: у нашој Бити и Сушти.  

Заиста, Они – то смо Ми!

(Велики Гај, у глуво доба ноћи, лета 7527, месеца цветног, дана првог према другом.)