Данас сам из тиховања ушао у визије, у којима сам гледао документарни филм о себи, о својему одрастању, о својему животном путу у свету људи.

Толико је било препрека, замки, искушења и непријатеља – што видљивих што невидљивих – на мојему животном путу, да је право чудо како сам све то пребродио и савладао, како сам опстао и стигао довде!

Моје буђење и освешћивање је почело веома рано, већ у шестом разреду основне школе, али против мојега буђења и освешћивања сви су одреда били: од родитеља, родбине, учитеља, наставника па све до самога друштва, до највиших друштвених и државних установа.

Био сам сам самцијат наспрам свих, сам против целог света; био сам искључен, обележн и прогнан из свих заједница, из породице, племена и рода.

У тој непрестаној борби за свој душевни, духовни и стваралачки развој личности напросто нисам бирао средства. Свађао сам се, тукао, бежао од куће, бивао сам осоран и жесток, лутао светом попут праисконог бунтовника са разлогом или без разлога, да бих, узгред и мимогред, на тим скитачким путевима наилазио на различите мрачне ликове који су, по правилу, бивали с ону страну закона, с ону страну свих норми.

Право је чудо, а и Милост Божја, што и сам нисам постао разбојник и напасник, што нисам – у тим годинама бежања, бескућништва и лутања – упао у неке кругове сумњивих и мрачних типова!

Сваки је вилењачки посвећеник морао проћи кроз ово, јер то и јесте уобичајени вид иницијације за сваког вилењака рођеног у свету људи.

Када крене наше буђење и освешћивање, када започне умирање персоне и рађање личности, тада је и букавлно цео свет против нас, од родитеља па све надаље и навише.

Заиста, тада нико није с нама и уз нас, тада никог нема да стане на нашу страну – да нас ободри и осоколи, да нам ојача и оснажи крила – већ се сви листом окрену против нас, и сви гледају да нас осујете, спутају, зауставе, закоче и пониште, да нас врате у чопор и крдо, да нас врате међу овце, те да будемо једна од оваца у њиховом тору.

Када сам у визијама одгледао филм о себи, устао сам из постеље и дуго, веома дуго, зурио некамо у даљину, посве празан, без икаквих мисли и осећања.

Дуго сам се иза тога чудом чудио, просто не верујући у оно што сам видео, не верујући самоме себи: да сам кроза све то прошао, да сам преживео и опстао, будући да сам у тој непрестаној борби за себе и свој свет, на тисуће пута могао бити сатрт, уништен, усмрћен и заувек избирисан из Књиге Живота!

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана дванаестог.)