Ех, љубави, пијанство до изнемоглости,
То свануће рујно, тај проклети јад.
Небо моје сиње, покровниче свемогући,
Охрабри ме ноћас – поносит сам, млад.

Ех љубави, болна, тешка истино,
Постојиш због среће, и ради боли.
Када бих тебе из живота истиснуо
Рекао бих просто да не постојим.

Па за те се гинуло, и сузе се лише,
За те се опијало, певало до сванућа.
Не, ја овако живети не могу више,
Боли ме, боли ова сељачка душа!

Расплини се озарено Сунце моје,
Расплини те ме угреј, промрзох сав.
За њу бих дао све песме своје,
За њу бих живот положио сад.

https://hajducija.blogspot.com/