Крилати ат

Сједлам ти племенитог, крилатог ата

да не јашеш више

на демону понављања

мењајућ облик као хаљине бјеле.

Свирам ти небеским нотама лауту буђења

и стихом милујем душу твоју заспалу.

Сјеме, које пре Пада засадих,

у души твојој еонима клија.

Сада је трен да цвијет

самог себе убере

на галактичком пољу свјетлости.

Мач што беше скршен

опет блиста бјелином свјетлости

Сиријуса сјајног и њиме ти рез

за пролаз у четврту димензију правим.

Нек је срце радосно твоје,

и нек је душа твоја

мирисом љубави опијена.

Сједлам ти племенитог, крилатог ата

који се без окова личности јаше

и душу ка Извору води

у вечни врт Баштована нашег …