Данас сам, на Истеру, седео у снегу, и сунчао се.

Белина снежна бејаше толико јака, да су ми очи буквално засениле.

Снег је мирисао на ситну папрат, подсећајући ме на давнашње дане детињства у брдима, када сам, посве безбрижан, лежао и тиховао поред пенушавог слапа горскога потока.

Нада мном су грактали гавранови, а у даљини, понад мрешкајућег и љескајућег Истера, кликтаху два орла рибара.

Доле заслепљујућа млечно-бела светлост, горе дубоко плаво небо прошарано белим и пурпурним облацима.

У том трену вечности, био сам Праисконац и Вилењак: без иједне мисли, дубоко у свом унутарњем суштаству, седео сам на Сунцу и зурио упремасе пут белих врхова Карабурме и Звездаре.

Наједном ми се – а да не знам како – у визијима указа бела снежна Вила што лебди између оголелих крошања врба и топола.

О, каква дивота! – прошаптах.

23. дана дерикоже, 7526. године, 

на обали Истера