Она што ме љубила, као да гром пуче

Отишла је у неки бољи свет пун нирване,

Док за њом из мене празнина јауче

Кроз шупље дане и ноћи несном опране.

.

Види ли то она са своје удаљености

Немерљиве? И да л’ због моје патње пати?

Ил’ све је прогутао заборав вечности

Па не може да се сети ничег што се збило,

А камоли мене. И ко ће икад сазнати

Шта би било када би се све разоткрило?

.

Тек она што ме љубила, ко да се смрче

Отишла је у неки бољи свет пун нирване,

За којом моји снови газе преко срче

Обмане до тајне што одбија незнање.