Једанпут се Наде возио с директором Задруге, Милисавом, државном фићом. Ондак су ти државне лимузине имале црвене таблице. Кад су били на

Царевића брду, стоји поред пута Гина Неђељкова. Удесила се и маше директору еда би овај стао да е повози. Шћела д-иде у Гучу да купи неке марде и д-узгредно прозумба каишове на кондурама. Милисав јој одмане руком и прође.

Кад је сјутрадан Гина дошла онамо школи, срети Милисава и укори га:

– Ти мене не шће да станеш јуче да ме повозиш, но идок пешке чак до Гуче. Пуче ми цео дан. Могла сам сто послова виђети.

– Па откуд сам ја знао да ћеш ти у Гучу.

– Па јеси виђо да сам ти машала руком?

– Јесам. Мано сам и ја тебе.

– Па јеси ми мано, ал ниси стао да ме повозиш.

– Веруј ми, јесам виђо да си манула, ал нисам чуо што си манула.