Посматрала сам човека испред себе,

човека свих мојих живота.

Његов непомични сед прекрштених ногу

одавао је Индијанца у пракрви.

Сада борави на другој страни,

с ону страну тела, ума и чула.

Можда слуша шездесет гласова Будиног Гласа,

и његово срце је испуњено чистим тежњама.

.

Некад ми се чинило да је болешандрив

и да прегомилава неку велику бољку,

или је прегорео у себи табуе овога света.

А некада ме је, тако снажан, потсећао на Ахилову бебу.

Једном ми је рекао: Ти си Божја и моја

и никада нећеш припадати ономе који тебе нуди.

.

Мој Боже, како је овај човек недокучив!

И како су недокучива људска стремљења!

Онда ми се учинило да су му образи благо затитрали.

Тако рибе повруше својом игром заталасавају мирно језеро.

То ме је потпуно увукло у вртлог својих недоумица.

Узалуд сам удевала умице у Иглу ђерданизаљку,

узалуд се трзала и узалуд тражила одговоре.

.

О, човече свих мојих живота,

шта ћемо да радимо са овим животом?

Има људи којих нема, а ти си, тако удубљен и отсутан,

потпуно у мени, у свакој ћелији, у свакој пори.

Иако се чини да је наш ра-станак на помолу,

све три Ватре Постојања су нам нераздвојиво помешане,

а моје очи и моје срце су заувек заискриле на тебе.

.

Али ја знам: Ма шта се десило у скорој будућности,

нас двоје, мој праискони витеже,

наставићемо да палимо велику ватру чисте свести.

на криве светове бола, таме и незнања

и без станке иг-ра-ти пралилу блааагости и среће.