Фото: Овца; Википедија

Ова дивна, питома, вунена животиња, најчешће је помињана у свакодневним поређењима. Те,“Не бих му дао, две овце да чува.“, те „Глуп си, ко овца!“, те“ Цаво једна!“, те“ Браве вунени!“.. Можете ме допунити у набрајању .

Посматрала сам овце у стаду. Дивна богом дана бића,  увек заједно у гомили.  Спуштених глава пасу траву и не размишљајући, прате задњицу своје претходнице. Стадом, обично доминира ован. Окаче му цингару око врата, да би га стадо по звуку следило, јер га само најближе окружење виде. Ако, којим случајем стадо нема овна предводника, онда  звоно окаче некој бољој овци. Тако из дана у дан, са пашњака на пашњак, овај вунени облак језди. Свако предвечерје, чобанин или пас овчар, стадо враћа у тор. Овце са пуним вименима, радосно а добровољно долазе на своје одредиште, и чекају да их измузу, до краја.

Питомо легну на полусмрдљиви, лични измет, па нешто од умора, или од смрада сопствених брабоњака, опијене поспу, под сјајем звезда. Воле свој тор, тај привид заштите, то своје ропство, више него ишта. Ограда тора даје им осећај сигурности а  заправо служи, да се неким случајем не разбеже, или да се вуци не муче, него да се на гомили меса наједу.

Овца је најкориснија домаћа животиња. Осим млека, даје вуну и месо. Ретко обољева и издржљива је. Не бира врсту сена. Једе шта јој даш. Може да презими на смањеним порцијама, на којима би друге животиње угинуле. Најрадоснија слика су јагањци, на пролећним ливадама и кафанским тањирима.

У позоришној представи „Генерална проба самоубиства“ од Д. Ковачевића, чух питање:“ Зашто вук не пасе траву?”

Следио је веома једноставан одговор: „Јер то овце раде за њега!“

Живела овца и овце!

Вукови још нису изумрли..

Фото: Вук – овца; Википедија