Фото:Фототека Србског Журнала

Ветар ти разноси лик
и једино сенка твоја још поред мене стоји.
Ехо преноси последње речи
које нестају у даљини и расипају се
по читавом свемиру.
Сунце зрацима буди у мени
последњи додир твојих руку,
али без топлине.
Све ми је одузето.
Нико не зна да опстајем снагом
коју носим у себи,
снагом неисцрпне љубави и шапатом твојих речи
које се изгубе у минулом сну,
а ја их оживим
иако знам да су лаж
јер потребна је огромна снага
да једна жена може тебе да воли.