Фото: Бела лађа; Википедија

Моја те реч дотакла
у трену кад си одлучила
да не верујеш никоме ко је
одрастао и ко покушава
да те укроти.
Као птица невидљива,
као жути лист који те у шетњи
пресретне нагло и упозори те
на пад.
Јер јесен је. Јер све је пролазно
и све се смењује.
Као да гледаш велику реку
у превечерје која односи беле
лађе, а иза сваког маленог
осветљеног прозора
можда одлази неко кога би
могла заволети
заувек.