Ноћ мрачна и пуста. Мраз хвата и бије.

У чађавој изби кује ковач стари;

На домаку огња лице му се жари,

Низ космате прси зној потоком лије.

.

Под ударом снажним лете искре крупне

К’о да се метеор расипа у ноћи,

И он, с тешким маљем у овој самоћи,

Изгледа к’о симбол снаге недоступне.

.

Труди су га часи створили у челик –

О, како је зоран! О, како је велик,

И сјајан к’о вече на врсима јела!…

.

И докле по селу шушти грмље драче,

Он гаравом руком замахује јаче,

И с наковња лети снопље златних стрела…

Слика Шишкина – Сварог

Приредила Верица Стојиљковић