Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Драган Симовић: Најдуже сам путовао до срца својега
Данас сам опседнут вилама и вилењакима илити песничким музама, како их још зову, па вам вазда пишем, певам и приповедам.
А ово вам желим пренети и предати.
Најдуже сам путовао до срца својега!
У младости сам много путовао, скоро из дана у дан.
Нисам путовао, већ лутао.
Бежао сам из школе, бежао из родитељског дома, а и полиција је (онда народна милиција!) трагала за мном.
Био сам проблем и за родитеље и за наставнике, био сам бунтовник без разлога али и с разлогом.
Зашто сам све то чинио?
Одговор је прост, да простији не може бити.
Трагао сам за собом, за својим бићем, за својим коренима, за својим идентитетом.
Има још један разлог, такође веома важан и битан.
Трагао сам за драганом из својих визија и снова.
Стигао сам, још као млад, до Северног (леденог) мора.
Али, гле! нигде нисам нашао драгану своју.
Нашао сам себе, стигао сам до својега срца, али драгане моје нигде још не бејаше.
Тада сам се вратио у завичај, у једно банатско село, негде на румунској граници у близини Вршачког горја, тужан и сетан што драгану своју нигде не нађох.
А онда изненада, једног дана када је багрем бео цвао, после пролетњег пљуска пошто је Сунце обасјало крошње моћног дрвећа и зелена поља банатске равнице, под једним столетним храстом у једном древном парку (доцније сам сазнао, да је тај древни парк негда био свети гај наших ведских предака), спазих једну лепојку језерско зелених очију, од двадесет лета, и у тренућу трена познах у срцу да је то управо Она због које сам лутао чак до Северног (леденог) мора.
Прво што сам јој рекао било је ово: Тебе сам одувек и свуда тражио.
А Она је одговорила: Да знаш, и ја сам Тебе тражила.
Верујте, било је све буквално тако како вам записах, било је све некако чудно, тајинствено и мистично.
Заиста, расли смо у истом селу, у истој улици, само она на једном, а ја на другом крају улице.
Она је однекуд, потајно, или већ не знам како, чула и знала за мене, а ја за њу уопште нисам знао све до тог пролетњег дана од пре четрдесет и два лета, све до тог дивотног и мистичног тренутка вечности.
Заиста, заиста, већ после пет минута наша срца су схватила, да смо ми, уистини, једно за друго, да ми одувек припадамо једно другом, те да је наш сусрет давно уречен негде међу звездама у Васељени.
Све ово се догодило, овако како вам описах, зато што смо обоје путовали кроз властито срце и што смо размишљали срцем, а не главом.
Наш заједнички живот био је и остао посвећен заједничкој Љубави, Љубави према деци и уницима, Љубави према Створитељу и свим светлосним бићима у Васељени.
На сликама, које ћу уз ове записе објавити, видећете нас Двоје, у врту Њеног родитељског дома, у селу у којему смо обоје расли и у којему се родила наша Вечна Љубав.
А ви, који сте дивотни, мудри, пробуђени и освешћени, схватићете зашто вам све ово у песничком надахнућу исприповедах!
Драган Симовић: Свакога дана изнова васкрсавај и рађај самога себе!
Лирика вечног тренутка
01
Сваког дана изнова васкрсавај и рађај самога себе!
Сваког дана изнова буди и освешћуј самога себе!
Свакога дана изнова плеши са својим Богом, са својом Богињом!
Плеши и плеши кроз звездана простанства, плеши и плеши у Вечном Водеану Живота!
Живот има смисла само онда када смо будни, када смо свесни садашњег тренутка, када нам Љубав постане Живот, Смисао и Стварање.
Јер, Љубав није нешто скучено, тескобно, себично, саможиво и мајушно – Љубав је – Све!
Љубав је Васељена, Љубав је Бескрај, Љубав је Вечност, Љубав је Стварање.
Стваралац је само онај који Љуби, и Љубавник је само онај који Ствара.
Свеједно је, заиста, да ли Ствара децу или поезију, музику, слику…
У Бога је Стварање све што у Љубави чинимо!
Ко није научио да Љуби, тај ништа у Животу ни Створити неће!
Упамтите: вредно је и битно само оно што се у Љубави Ствара.
Ако Љубави нема, онда ни Живота нема.
02
Из дана у дан осећам како моје физичко тело све уморније, све слабашније и све трошније бива.
Физичко тело, као и све материјално и вештаствено, бива подложно старењу, пропадању, нестајању, распадању и коначном умирању.
За тим не треба жалити!
Зашто бих жалио за оним што је паду, умирању и нестајању од самог рођења склоно?!
Ја само освешћујем.
Ја из дана у дан будим и освешћујем све што сневама и све што ми се дешава.
03
Када се пробудим изјутра, ја за неко време не могу да се дигнем са постеље све док не призовем Светлост и Љубав, све док не призовем Оца и Мајку, све док не призовем светлосна и духовна бића из Вишњих светова.
Призивам их својом унутарњом молитвом, молитвом срца и душе, призивам их својом басмом, силницом и мантром која гласи:
Здравље моје,
Снаго моја –
мој Господе Свети!
Помилиј ме,
исцели ме,
избави
и спаси!
Ову молитву, тихо или нечујно, понављам и поновљам у себи ко зна колико стотина пута, све док не призовем Божја Дејства, Божју Енргију да ме укрепи, да ме оснажи, да ме дигне и усправи по Вертикали.
Та моја унутрња молитва примљена је пре двадесет лета и налази се у мојој поезији Господе, мој Господе!
За ову унутарњу молитву увек нађем неку мелодију, те тако ове молитве стихове певушим.
Не казујем их, не рецитујем, већ их певушим као неку древну и праискону песмицу, и тада ова унутарња молитва има снажније и моћније исцељујуће дејство.
04
Сви сте ви Род мој, сви смо ми Један Род.
Сви смо ми Једна Песма коју пева, певуши и поје свеколика Васељена.
Сви смо ми повезани Једним Животом, Једном Љубављу, Једном Светлошћу и Једном Истином.
Ја све вас Љубим онако како и самога себе Љубим.
Другачије не умем и не могу.
Такав сам рођен!
Ја сам међу вама најстарији.
Ја сам од неких од вас старији и три, четири или пет пута.
Примиче се тренутак када се ја морам повући, и све препустији вама који сте млади, вама који долазите, вама који сте далека моја звездана будућност.
Ја се радујем томе.
Ја се свим бићем и свом душом својом радујем томе што ћете ви наставити да корачате, не мојим, својим (властитим) Путем, Путем Светлости, Путем Љубави.
05
Ових дана, венчаће се, по Закону Белих Ура, Марко и Александра, негде у срцу бачке равнице.
Венчаће се један млади Србски Витез и једна млада србска Бела Вила.
Венчаће се Бели Србин и Бела Србкиња, под неким Светим Храстом, под неким Светим Дрветом Живота у срцу бачке ранице, венчаће се у Духу својих древних предака!
Нека су на све векове благословени Марко и Александра, моји врли, мили и драги млади пријатељи којима припада далека звездана будућност и који ће изродити златну дечицу за наступајуће Ново доба у Духу Стварања!
Драган Симовић ВИЛА
Упознао сам вилу језеркињу
која у сновима и визијама својим
обитава на дну слаткога језера
у тајинственим дубина
сланога мора
које опасује
водеан љубави,
с ову и с ону
страну
вечности.
Владан Пантелић: А р а н ђ е л Р у м е н и х О б л а к а
Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,
који битише у свим световима које је изнедрила Вечна Потка.
Једино га нема у србским читанкама,
које образују потоња покољења.…
Ваљда – што Песник у њих не може да стане…
И би битка у Е г о д р а г у
И добише је Витези Праисконог Реда
И рече Аранђел Румених Облака
Један од јунака чијег мача фијук није спио
Док није пала исходишна игла – надвагана
Битке за победу деце бога СРБ-а
Што пре стотину векова донеше Земљи
Светлост Слово Слог Реч и Говор
Сада нас Мансанмане Остварени
Чека Велики изазов Освете ега-не-ега
Можда још тежи од саме битке –
Шта урадити са побеђенима?
Видим и знам знам знам и видим
Да мислимо осећамо и деламо
Једнотно и исто једнотно исто и једнотно
С а м и л о с т је самилост је коначна победа
Драган Симовић: Путоказ
Душица Милосављевић: Перунеее…
Перуне, твоја сам у духу и души,
у бој ме поведи ове мрачне ноћи
у коначну битку путевима славе
о, ратниче свети што скорије дођи!
Као што си некада држао ме чврсто
светом руком својом благослов ми дао
ја ти обећах и срцем и душом
верност духа свога и кад буде пао!
Али ти мене носиш на муњама правде
да кроз сам Нав идем без страха и таме
у коси још носим твој венац истине
носим љубав твоју попут себе саме.
О, чуј ме вољени, који светлост јеси
И по мене дођи путем небеских висина
И на Пут права ме заувек понеси
И забљешти ноћас да нестане тмина!
Драган Симовић: Песник у Врту за тиховање
Седео сам јутрос у свом врту за тиховање, зурећи у моћне крошње топола у даљини, што дрхтуре, њишу се и трепере на лаганом јутарњем дашку.
И, гле!
Изненада се присетих стихова једне своје песме од пре четрдесет лета:
Ништа тако свирати не уме
бајну свирку од Искони плаве
ко нада мном тополе кад шуме,
кад под ветром повијају главе.
Док сам излазио из бића своје песме, чух разговор између двојице мојих суседа, мојих исписника.
Један се враћа из Града, узнемирен и нервозан, а други је управо кренуо у Град.
Први се жали овом другом, како је све ружно, одвратно и прљаво у Граду, и како га сви одреда варају, да би на крају додао: страшно се нервирам због свега тога.
Овај други – који је по природи својој још од младости своје смрен, сталожен и стрпљив – пажљиво саслушав јадивку првога, уместо било каквог коментара, постави му зеновско питање:
А је ли, колико те плаћају да будеш нервозан?!
Ово зеновско и философско питање, као гром из ведра неба, пресече нервозног човека, те он насмејен и смирен продужи својему дому.
Као што видите, бисери мудрости су свуда око нас, само ако пажљиво посматрамо и слушамо.
(Песника у Врту за тиховање, 28. цветног 7524. године, снимила кћи Ива.)
Драган Симовић: ПУТ ЉУБАВИ – ПУТ БЕЛИХ СРБСКИХ РАТНИЦА СВЕТЛОСТИ
01
Пре неки дан, рекох Светлани од Жрнова (Светлани, Богињи Светлости са Авале), да је битно само оно Знање које происходи из Љубави, које твори и рађа Љубав, које снажи и јача Љубав, те да нас Знање без Љубави, Знање које није у Љубави, одводи у болест и смрт, а негда и у вечиту смрт.
У крањем случају, нама књишка знања и нису тако битна.
Јесу значајна, јесу важна, али нису битна.
Зато што су знања и Знања свуда око нас, па и у Васељени, у Акаши, у Великој и Малој Акаши, а наше је да, преко Љубави и кроз Љубав, будемо повезани са Мајком Васељеном, са Мајком Акашом, са Вишњим световима и са Створитељем, па ћемо онда, у свакоме трену, кад год то буде било потребно, примити сва она знања и Знања, која су нам потребна, која су нам битна.
Љубав је чаробни кључић за све, како овостране тако и оностране, одаје у Створитеља, као и све ине светове у Првобитној Васељени.
Колико Љубави имамо, колико Љубави даривамо, гле! толико се високо и уздижемо на свим божанским и духовним лествама.
Љубав мора да нас води у свим наумима, замислима, намерама, хтењима, сновима и визијама нашим; Љубав мора да нас ствара, обликује, поји, храни, укрепљује и снажи у свим делима и подухватима нашим; Љубав мора бити наш Живи Бог, вазда и увек и у свему.
02
Драго ми је, веома, што је све више пробуђених и освешћених Белих Срба, а нарочито Белих Србкиња.
Морам да вам обелоданим, да је, у односу на свеколико Бело Србство, много више пробуђених и освешћених Белих Србкиња, те да управо Беле Србкиње и чувају Бело Србство у овоме тренутку вечности.
Уосталом, Беле Србкиње и у Древности бејаху на бранику Белог Србства; оне су биле велике посвећенице и првосвештенице; оне су биле чаробнице и видарице; оне су чувале племена и родове; оне бејаху највеће беле ратнице у светим гајевима Белих Ура.
Већ споменух Светлану са Авале, а ту су још и Душица Душка и Бела Веверица и Милица Чаробница и Оливера Лола и Јадранка од Бање Луке, као и многе ине, пробуђење и освешћене, Беле Србкиње божанском вертикалом Белога Србства.
Нека су све оне живе, здраве, радосне и благословене!
И нека све оне, редом, васкрсавају и изнова рађају Бело Србство!
Драган Симовић и Бела Веверица: Обавештење…
Има више дана, како од нашег драгог песника, Драгана Симовића, добих задатак, да уместо њега, објављујем лирске записе на Србскоме Журналу. Код нашег Песника начас има, начас нема интернета те није у могућности ни мејлове да прочита.
Ето, радимо тако, да он телефоном казује речи својих песама, ја запишем и затим их објавим. Наш Песник поручује читаоцима да пишу коментаре јер им тако и може, са малим кашњењем, одговорити. Овако ће бити, надамо се, не дуго.
Песник својим читаоцима: „Здравља светлим мислима и сновима Вашим!“
Драган Симовић: Битна је само Љубав…
(Светлани са Авале)
Битно је само оно знање
Које храни,
Јача,
Снажи
И рађа Љубав.
Знање које не почива на Љубави,
Које не рађа Љубав
Изравно нас одводи
У болест и смрт.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 