Кроз властито срце…

 

Кроз властито срце

Води тајанствен пут

Ка Љубави

Која никада

Умрети неће.

 

Кроз властито срце

Води пут од светлости

Према Љубави

Јачој од смрти.

 

Молим се за своје ближње
За све знане и незнане
За оне који су ми пријатељи
И за оне ине који ће ми једном
Можда бити пријатељи

Молим се за тице и звери
За све животиње миле и драге
Које су ми од Творца поверене
И за које ћу пред Њим да сведочим

Молим се за свако дрво и цвет
За травку у пољу и за влат
За жито што руди на њиви
И за кишу што усеве шкропи

Молим се за Велику Мајку нашу
За реке и изворе и мора
За оно што је горе високо
И за оно што је доле дубоко

Молим се за Сунце и Месец
За сазвежђа и сва звездана јата
За сва бића видљива и невидљива

И молим се на концу свега
Свим суштаством својим суштим
За себе у себи и за себе опет
У свему што бива и обитава

Како у видљивим тако гле
И у невидљивим световима

На водама Словенског Истера, у ноћи 18/19. воденог, 2010. года.

Благодарим од срца Белој Србкињи из Бања Луке

(Ј.П.) на животној телефонској поруци!

Песник Вилењак!

 

Новак је правизез и усамљени јахач

Несопствене трке  по тестера – оштрици

Тихује најмоћно у муњевитом покрету

Пред васцелим светом  упркос препрека

Поштен упоран непокор монах – витез

Новак је пошао на дугачак дугачак пут

Ка циљу вођен вертикалом Сварога

Мадрид је само једна станица на путу

Он путем ходи спретно – брзо – жустро

Снажног ума и тела од  опуте и гуме

Новак је Ариј са родне планете Лире

Од седме године у духу првак је Тере

Дошао је да на свој начин помогне Роду

Који дуго предуго виси на оштрој ивици

Али побеђиваће Род као ти о Н-оле о Н-оле!

 

(Светлани од Жрнова, првосвештеници Белих Ура.)

 

Кад јечи дрво

И плаче гора,

Сетан је тада

И тужан

Син Твој,Премила Мајко

Милости пуна!

(Песник Румених Облака)

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано.

Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек.

Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе.

Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.

Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми  исисава сваку бољку и болест, како ме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке) и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова;  ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци  појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!

Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме

Бајну свирку од Искони плаве,

Ко нада мном тополе кад шуме,

Кад под ветром повијају главе.

 

 

 

Упознао сам вилу језеркињу

 која у сновима и визијама својим

обитава на дну слаткога језера

у тајинственим дубина

сланога мора

које опасује

водеан љубави,

 с ову и с ону

страну

вечности.

 Путуј далеко
још даље тамо иза даљина
тамо иза свих дубина
тамо иза свих висина
путуј и путуј
без престанка  без предаха
без уздаха
јер си рођен да путујеш
низ светове
низ векове
низ сазвежђа
мед јатима
јер си рођен да путујеш
јер си путник вековечан
јер сте једно
пут твој и ти
од Искони  Праискони

У самој бити и суштаству, ја сам наиван човек.

Реч наиван користим у њеном изворном и праисконом значењу: чистота детиње душе.

У сваком песнику вилењаку живи детиња душа.

Песници вилењаци никада не одрастају.

До краја свог земаљског живота остају деца.

Ево, и у овим позним годинама, људе и свет сазерцавам очима детета, очима детиње душе.

Драги су ми и мили сви људи које срећем, драга су ми и мила сва бића.

Свим бићем својим љубим све Беле Србкиње и све Беле Србе, никада не видећи њихове мане.

Иако они, можда, имају доста мана, ја те њихове мане не видим, јер их не посматрам физичким очима, већ очима моје детиње, песничке и вилењачке душе.

Сваког Белог Србина и сваку Белу Србкињу, увек и вазда, видим у ономе у чему су они најбољи.

О свакоме човеку судим по ономе у чему је он најбољи, најдивотнији и најплеменитији.

Када тако посматрамо и сазерцавамо људе, они ће, у том случају, бити још бољи и честитији према нама.

Желим сваког човека да ободрим и осоколим, желим свакоме да ојачам духовна крила да се узвине у највеће азурне висине Духовног Неба.

Тако сам се понашао према својој животној сапутници, тако сам се понашао према својој деци као и деци своје деце, а тако се понашам и према пријатељима.

Одувек сам истински желео, да сви моји ближњи буду бољи од мене.

Јер, ако они буду бољи од мене, тада ћу и ја сам бити још бољи кроз њих.

Сви наши ближњи који се уздигну на вишу лествицу од нас, припомоћи ће и нама да се још на виши ступањ узвинемо.

Који су изнад нас, бивају наши сарадници и водичи.

Ја саветујем младим Белим Србкињама и младим Белим Србима, који тек ступају у Брак, да у свом животном другу и сапутнику, да у свом драгану, да у својој драгани, виде Божанство, да једни друге виде и доживаљаваку као Богове, јер само тада њихов Брак може бити са сврхом и смислом, само тада њихов Брак може бити Духовна Академија, и само тада ће моћи да стварају и рађају Нове Богове.

Ако Брак није Духовна Академија, ако Брак није Обожење и Одуховљење, ако Брак није Посвећење и Тајинство, ако Брак није Сједињење у Божанској Љубави, онда је све друго, све испод тога – Пакао.