Светозар Радишић сматра да није највећи србски проблем понашање непријатеља Срба, јер се они понашају према својим циљевима, концептима и интересима – они „раде свој посао“. При томе, замера србским властима што немају довољно слуха за свој народ, не брину довољно о њему, не поседују довољно знање, организованост и мудрост и не настоје да се што пре оспособе за изузетно значајну улогу коју су преузели на себе.

 

 

У свом видео обраћању, др Андреј Фајгељ говорио је о понижењу које је Александар Вучић у континуитету приређивао Србији и српском народу током бриселских преговора, а закључно са посетом Јенса Столтенберга, где је премијер Србије дочекао представника НАТО пакта хлебом и сољу и почасном гардом. Фајгељ у свом исказу рекао да је то највеће понижење које је Србија доживела у времену свеопштег рушења вредносног система. За такав став је ухапшен. При томе је изрекао нешто што сваки Србин подржава: „Сигурно да ни ово хапшење нити било какав други покушај режима да врши притисак на моју слободу јавног испољавања ставова неће променити моје мишљење. Не пристајем на стање где ја као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор не могу износити став о добробити моје државе и мог народа“, рекао је Фајгељ. Можда су закони после 2000-те године до те мере измењени и непознати народу, да је НАТО добио статус државе. Но, то се већ догађало, на пример, када су на сахрани др Зорана Ђинђића и Црква и Војска погазили све претходне каноне и регулативу. Такво је време.

У књигама историчара је објављено, да сви Срби света у 20. и 21.веку сведоче време у којем су очевидна настојања епохалног „претовара“ кривице на српска плећа. Изједначавају се Јасеновац, Сребреница и Вуковар, а на тај начин се кривица за геноцид товари на србске наследнике. Разочаравајуће је то, што је Влада Србије поднела противтужбу против Хрватске десет година касније (јануар 2010), а одавно је имала на располагању чињенице о хрватским концентрационим логорима смрти у Старој Градишки, Сајмишту и на многим другим местима, где је убијено на стотине хиљада Срба… Имала је Влада све податке о противуставној сецесији Хрватске из Југославије, током које су хрватски „домобрани“ и „драговољци“ обавили злочине геноцида над Србима у хрватским градовима: Госпићу, Загребу, Задру, Сплиту, Осијеку, Вуковару… Постоје подаци и докази да је Хрватска извршила агресију на Босну и Херцеговину, да је прогнала стотине хиљада Срба из Хрватске и окупирала Републику Српску Крајину…

Наравно, неко ће помислити да је то природно, јер су власт 2000. године преузели тзв. демократи постављени и плаћани од стране доказаних српских непријатеља. Тих десет година опасно прете целом србском роду. Но, та претња је лака у односу на суштину и начин обрачунавања са Србима. Србско национално биће је угрожено на нивоу супстанце.

 

ШТА ЈЕ ПОТИСНУТО У ЗАБОРАВ

Ко се још пита у Србији и свету, како је могуће да нико не помиње Дубровник као србски град, или бивши србски град, када је познато (на основу проверених и проверљивих историјских чињеница) да је пре само једног века Дубровник био србски. О Дубровнику као националном и културном седишту јужнодалматинских Срба најбоље сведочи попис становништва од 31. децембра 1890. године, по коме је дубровачка општина имала 11.177 становника, од којих 9.713 Срба римокатоличких и православних. У самом Дубровнику тада су живела 5.823 Србина. Како су нестали њихови потомци? У попису је писало да су Срби говорили српским језиком, а писали су Вуковом латиницом (данашњом хрватском латиницом) и ћирилицом. Уосталом, и на интернету је могуће наћи документ под називом „Дубровник – календар за просту 1898. годину, издање и наклада Српске штампарије А. Пасарића, 1897“. Коме сметају наведени подаци? Ко жели да сазна шта се догађало у Дубровнику од 1890. године? Ко има храбрости да се упусти у проверу података? Од кога се плаше заговорници истине и борци против лажи и сукоба? Зашто се гаји и искоришћава раздор у србском роду настао преверавањем у ислам и римокатолицизам?

 

ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ

Борис Вукобрат, борац за мир и решавање криза је у свом писму број 67 написао: „Зло се не може изоловати. Оваква Србија би могла да генерише нове конфликте, не само на својој територији, већ на Балкану и у целој Европи. Најновије мере српских власти додатно потврђују прави карактер режима Слободана Милошевића и његове супруге Мирјане Марковић.“ Борци за мир би требало да направе научни скуп од људи који уистину желе да реше србски проблем. Требало би да истраже истину о том несводљивом и непокорном, бар на речима богољубовом народу, уколико је тај исказ истинит. Можда би било довољно да се провери истинитост тврдњи у књизи CatenamundiСРПСКА ХРОНИКА НА СВЕТСКИМ ВЕРИГАМА, да се установи коју је улогу имао Јосип Франк у Хрватској странци права и Франковачким легијама (откуд је он као Јевреј био толики Хрват и србомрзац, ко је стајао иза њега и ко је кога финансирао у то време), те ко је и када закупио плац на којем је изграђен логор у Јасеновцу. Тек када људи ван србског рода буду заинтересовани за србску судбину, могуће је да ће се Балкан, Европа и свет смирити.

Уосталом, пишу о србским проблемима историчари, али далују преплашено, чак и када претерају у просрбској аргументацији. Неки међу њима су извикани и живе с налепљеним етикатама ксенофоба, националиста, црвено-црних итд. Та врста демонизације бораца за истину је природна у време од „Елите“ изазваног неокортикалног рата и песудоеволуција.

Колико треба ићи у историјску дубину да би се схватило шта се догађа народу који изумире на простору са којег је потекао – из Подунавља. Од Винче, винчанског писма и Лепенског Вира? Можда од 325. године, када је постављен темељ за лажну историју која ће тек да кошта цео људски род? Логографи и глосатори су успели да измене чак и топониме, избришу народе, преименују мора, измисле нове народе, изместе догађаје, живе под лажним именима цео живот, прихватају сваковрсне улоге „спавача“… Да та врста злочина није важна за Србе, не би се овде спомињала.

Све је јасније, да ствараоци новог светског поретка и уништитељи србског народа улазе у последњу фазу, настојећи да разбијањем изнутра поцепају територије и остатак националног бића. Уосталом, војни стратегисти знају да се глобализам као систем гради од 509. године пре нове ере. Тада су у такозваној Римској револуцији настали принципи који и данас трају. До наведене године, статус/положај/припадност појединаца одређиван је преко рода, док се после такозване Римске револуције статус почео одређивати преко припадности територији. Римска империја, схватајући да су војни логори врло велики издатак за државу, трансформисала се у персоналну клерикалну творевину Ватикан, која се не бори за територије, као њени претходници, већ се бори за душе послушника, који са собом доносе територије а онда и безрезервно бране, ту сада Римску територију, у свим потоњим генерацијама. На Балкану је требало претворити Србина у Хрвата, и то је (у)чињено вавилонско-језуитским поримокатоличавањем. Када промени веру, некадашњи Србин, брани територију на којој је рођен и живи, али да је не брани као србску него као ватиканску.

 

СРБИ СЕ НЕ БРАНЕ

Може се рећи да се народ са именом Срби није никоме и ничим супротставио, посебно не као народ, а ипак је стална мета Запада. Срби од Првог светског рата немају своју војску, те војно нису учествовали са својим јединицама у ратовима. Између два рата били су у саставу Војске Краљевине Југославије и спремали су се за одбрану Краљевине Југославије, а не Србије. У Другом светском рату, били су распоређени у две интернационалне војне компоненте (партизане, који су се борили за комунизам окупљени око идеје Карла Маркса, и четнике, окупљене око идеје монархистичог југословенства). Нису бранили Србију, а нису је чак ни посредно одбранили.

После Другог светског рата Срби су били припадници Југословенске народне армије, Југословенске армије, Војске Југославије, Војске Србије и Црне Горе и Војске Србије. Као Војска Србије имају право и могућност да се боре за опстанак Србије, али… О(п)стаје ово чувено србско „али“.

После 1999. године и агресије НАТО алијансе на СРЈ, Србија је окупирана. На простору Косова и Метохије успостављен је протекторат под контролом снага које су победиле СР Југославију и Војску Југославије. Србска администрација обавља задатке који јој се свакодневно постављају из Вашингтона, Брисела. Берлина и Стразбура. Она се не супротставља „новом светском поретку“. Напротив. Србија се креће ка НАТО-у и Европској унији, дакле у загрљај оних глобалистичких снага које су у периоду од 1992. до 2000. године, уништиле инфраструктуру Србије, и уз то морал, језик, духовност и већи део тековина Срба. Уништавају чак и историју, избацујући из уџбеника све што је афирмативно за Србе, објављујући нову историју у којој се не помињу србска страдања, прогони и агресија на СРЈ. Србија је под будним оком „Фамилије“, односно оних који су осмислили „војне интервенције“ на Балкану, у последњој деценији 20. века. Марионете у власти само слежу рамена. Општа раслабљеност је основна одлика Србије и Срба.

Садашње власти нису само заборавиле избрисану србску историју пре седмог века, те страдања после седмог века, него су успеле да забораве и најновију историју, а могу много да науче и из Другог светског рата, не размишљајући о Јасеновцу. На пример, ако има било који Србин у Влади Србије, требало би да зна да је све војно-политичке акције за време Другог светског рата, Комунистичка партија Хрватске усмерила на уништавање Срба. Ниједна њена војна јединица није у том подухвату била тако доследно искоришћена као Шеста личка партизанска дивизија. А да ли знају да је од те јединице страдао велики број Срба, затим који је састав дивизије био и ко је (пред)водио дивизију? Познато је да су у Словенији партизанске вође били Словенци, а у Хрватској су српски народ у партизанима водили углавном усташки настројени Хрвати, хрватски шовинисти и србомрзитељи. Можда би се могло понешто научити из књига као што је Tragovi velike prevare i duboke rane izdajeдр Момчила Диклића. Народно ослободилачка војска Југославије је сматрала четнике главним непријатељем. Партизанске јединице нису нападале ни Немце ни војске НДХ, него искључиво четнике. То су назвали братоубилачки рат, али у том рату су само Срби ратовали против Срба и то под туђим руководством. А како су Срби вођени у Првом светском рату? Ко их је водио до голготе и кроз голготу? Шта рећи о Николи Пашићу, после „Бернске афере“, или краљу Александру Карађорђевићу, који је на своју руку тајно склопио пакт са Ватиканом о рушењу Аустроугарске и узгред опљачкао Србију, а ни његови Црногорци не желе да му подигну споменик?

Дакле, нису Србе убијали у бомбардовањима и прогонили са вековних огњишта само савезници у Другом светском рату, па опет савезници 90-тих година истог века, који су инсценирали Маркале, Сребреницу и Рачак. Неко је подло нагонио Србе на Србе и то се још увек догађа, јер нико о Србима не брине. Иако у суштини веома професионално обавља своју улогу, Специјално тужилаштво на челу са Владимиром Вукчевићем и замеником Бруном Векарићем пише још једну срамну страницу у профилу ове услужне вишијевске установе парализоване и обездржављене Србије. На овој планети мржње, лажи и негованог незнања, приступ истини од стране наведеног тужалаштва је могућ само у Србији.

Ниједна власт у Србији није била просрбска од почетка 20. века. Догађаји с почетка двадесетог века, нису се случајно поклопили с одлуком у Загребу да се трећина Срба убије, трећина протера и трећина поримокатоличи. Зар се то исто није догодило србском народу, када је исти принцип применио Стефан Немања средином 12-тог века, у процесу окрутно спроведене христијанизације Срба? Колико је Срба тада страдало? Намеће се питање да ли су важни разлози за убијање, или нису, тек једно је сасвим извесно: Срби на све начине нестају.

 

СРБСКА БУДУЋНОСТ

Сада ће нова власт спасавати Србију пројектом „Београд на реци“, а обичан србски народ, због опљачканости, неће имати новца да посети велелепне објекте, уколико се икад изграде. На обалама реке или река, одмараће се и гостити богаташи из целог света. Београдске фасаде ће се истовремено урушавати, баш као и Срби.

Кажу да је Фридрих Ниче много причао о Србима и да је прву своју композицију назвао „Сербија“. Штавише, једном је, у шали, рекао да све више мисли да је он „српског порекла“. Ту је вероватно мислио на Лужичке Србе. Карл Шпителер је написао: „Ви Срби сте највише страдали само зато што је Србија библијска земља, територија Старог и Новог завета! А и то знамо: Исус ако је постојао, он је Словенин био. Он је Србију подигао против ромејске империје, којом су владали Грци и Јевреји“. Швајцарци свакако више знају о Србима, него Срби. Последња реч Фридриха Барбаросе била „Србија“. Зашто су они то учинили? Али, кога још то занима? Ко још има времена да чита књиге, а да буде у власти?

28. јануар 2015. Ређају се ружне вести: Припадници Исламске државе прете председнику САД Бараку Обами: „Знај Обама да ћемо доћи у Белу кућу и тамо ти одсећи главу“, У Бечу пишу: „Балкан безбедносна рупа Европе, коју су препознали терористи“, ту су и наслови „Прогласите Русију агресором“, „Иран преко САД упозорио Израел“ итд. Јасно је где се свет налази и шта следи.

У борби за ненестанак Срба и Србије, марионете у власти Србије нису ни покушале да схвате колико је важно то што раде и, на пример, колико су важни србски језик и писмо. Када би се посветили њима на прави начин, а потом образовном систему, створили би се услови да прогледа и/или да се освести нека од следећих генерација. Овако, последње ударце Србима и Србији задају мафијаши и криминалци са Косова и Метохије, ислам из Босне и Херцеговине и хрватска власт која сваког човека на њеној, освојеној и присвојеној територији претвара у Хрвате. Хрватској није довољно што су присвојили србски простор. Њихове администрације настоје да преко тзв. Караџићеве латинице, претворене у хрватску латиницу, у процесу преузимања и присвајања свега што су заједно са Србима створили, преузму и књижевна дела која су написали Срби. Од датума када је Хрватска постала самостална држава, у међународном информационом систему за културу и научни развој УНЕСКО, под ознаком ИСО ФДИС 12190, хрватска администрација регистровала је уз свој језик и хрватску латиницу, а за српски језик истовремено је регистрована српска ћирилица. Према томе, све што је написано „хрватском латиницом“ у светским библиотечким каталозима књижи се као хрватска културна баштина. То изгледа не знају ни добитници НИН-ове награде. Не постоји школа у Србији у којој је могуће одржати предавање о проблемима србског писма и језика. Директори школа не смеју да дозволе такав луксуз, будући да се плаше и питања: како могу да раде ван плана и програма. А ко прави планове и програме? Колико је Срба у тој улози?

Прогони Срба, њихово информационо, економско, војно и политичко уништавање, поништавање културе, традиције, религије, језика, писма… настављају се неометано – без промене. Томе сведоче споменици и затрпана Винча, а посебно неспособност Срба да докажу свету зашто је важно да опстану. По свему судећи, снаге које не желе да Срби и Србија стану на ноге уграђени су у све државне и друштвене структуре Србије, посебно у школски систем, медије и тзв. невладине организације и зато је немогуће обезбедити чак и поштовање Устава. На пример, србски лингвисти запостављањем ћирилице директно крше Устав Србије и поништавају симбол националног идентитета Срба. На пропусте у вези са писмом не реагује Влада Србије ни Српска академија наука и уметности. Само они знају зашто. Ко зна ко их надзире и финансира.

Фридрих Ниче је рекао две истине које наоко изгледају као да су супротстављене. Тврдио је да не види никакву могућност да се проширењем и продубљивањем знања превлада неизвесност на практичном подручју. То би значило да је све одређено и да се ништа не може променити, па ни србска судбина. Уосталом, људи су душевно програмирани и многи процеси су циклични и предвидљиви. Друга тврдња је да сваки поступак једног човека има безгранично велик утицај на све што долази. „Само захваљујући увиду у кружни ток света, човек добија шансу да накнадно хоће оно што унапред није хтео, да се свесно и вољно заложи за одређен, посебно искован облик свих будућих понављања“. Он је успео. Ниче је остао у светском незабораву. Научио је праведне да напори нису узалудни. Срби то морају да схвате, уколико желе да промене своју злу коб. Патриота, др Андреј Фајгељ, је очевидно схватио.

 

 

Аутор написа, Светозар Радишић, сматра да се Србима упорно понавља историја и то понављање подсећа на чудесну благодат, као да постоји учитељ који је бескрајно стрпљив и чека да се животна лекција кад тад научи.

Тренутно у окупирану, опљачкану и обесправљену Србију, преко неспретних марионета у државној администрацији перфидно смештају избеглице за чији су прогон најнепосредније везане структуре тзв. великог брата. Реч је о незамисливим злочинцима, а све више књига потврђује да су првосвештеници Левити и њихови наследници језуитски талмудовци са симболима Вавилона и Старог Египта превршили сваку меру. Како изгледа тај антисвет може се сазнати из књига као што су Српско срце Јоханово, Акција Донатор и (Про)Западни Злочин.

Генерал-мајор Константин Павлович Петров је добро запазио да је „процес концентрације управаљања производним снагама фактички завршен“. Али, зашто су Срби и Руси толико занимљиви за деструктивце? Зашто су човек и његов свет назадовали, уместо да напредују?

Постоји једноставан одговор. Истинска интелигенција је уништавана много година унапред. У појединим градовима у претходним временима (познат је пример, за Јарослављ), гимназијалце су убијали само зато што су носили качкете уз униформу. Чим се помоли качкет, следи метак у потиљак. Да не би израстао нови руски интелигент. Зато су дечаци ишли улицама без качкета. Онда су чекисти, након хватања неког дечака, на његовој глави, на коси, тражили линију улегнућа која је остала од качкета. Чим нађу такво улегнуће, на лицу места га устреле. Када су уништавали гимназијалке, гледали су и на лепоту. У првом реду су уништавали оне лепе. Да не би потом нарађале лепу руску децу. Јер, деца ће одрасти и исто постати интелигенти. Тако се радило пре једног века.

Тако су пролазили Руси, а Срби се у вечној садашњости питају зашто су се сви устремили на њих, када никоме зло не чине. Зашто Србима одузимају име, писмо, језик, навике, веру, традицију, историју, душу? Зашто Србе убијају и прогоне? Зашто, зашто, зашто, хиљаду Зашто?

ПЛАНЕТА ЛАЖИ

Препознате су велике лажи, [1] везане за намерно изазвање ратова, лажно слетање на Месец, лажне револуције и погубљења вођа, лажне историје, а потом лажна погубљења слуга и робова „светске владе“. Нису више тајанствени „пацовски канали“, „Ватикански тунели“ и инсценирања злочина у Вуковару, Дубровнику, на Маркалама, у Сребреници и Рачку (толико бар Срби знају). Нескривени државни тероризам који се уврежио широм света и провидне подвале преко организација типа „Отпор“, згулиле су маску с вавилонско-језуитског обличја тзв. великог брата. Важно је што су раскринкани пре него што су успели у науму да униште род на којем је заснован исконски дах планете. Садашњост сведочи да су доктори наука Анатолиј Кљосов, Генадиј Дљасин и Генадиј Темњиков стигли у последњем тренутку и да ће њихова истраживања пресудно утицати на освешћивање људског рода. Наравно, то никако не одговара вавилонско-језуитском, по ко зна који пут „најновијем светском поретку“, који је стваран дуже од 2520 година. Деструктивци нису успели све да сруше.

После свега што се догодило, и шта су о догађајима људи вични прекрајању историје записали, не зна се да ли је постојала Византија, други, трећи и источни Рим, или су Источне Ромеје касније, ко зна зашто, назвали Византијцима? Да ли су постојале Туделска Србија, Тулуска Србија, Фрушка, Данска Србија/Данија, Полапска Србија, Балтичка Србија, Веле Србија, Тодора Велимировића Србија, Северноафричка Србија (Вандалско царство)? Шта је то написао Сигмунд Фројд у брошурици о Мојсију? Како сазнати да ли је Подунавље исто што и Горњи Египат? Да ли је Галичица исто што је библијска Галилеја? Не зна се да ли је Свети грал златни врч Исуса Христоса, или је пехар Александра Македонског. Не зна се да ли су Исус Христос и Иса из Кашмира иста личност. [2] Осим тога, не зна се где се налазила Троја. Не зна се зашто се Швајцарска зове Тајна Србија, а један део Русије Нова Србија. Да ли је Карађорђе Петровић пореклом Анаут? Зашто је Фридрих Ниче написао композицију која се зове „Србија“? Да ли је Никола Пашић учествовао у „Бернској афери“? Да ли је Мартин Борман умро у бункеру, или је руководио препородом Немачке после рата? Да ли је Хитлер умро природном смрћу 1962. године у Аргентини? Да ли је Јозеф Менгеле наставио злогласна истраживања на људима у Сједињеним Државама? Да ли се у Астани још једном користе стари србски симболи? Да ли су… итд, итд.

Познато је, да је садашњу опште признату светску историју написао француски лингвиста и историчар Јосиф Јустус Скалигеру историјском опусу под називом OpusNovumdeemendationetemporum (1583) и Thesaurumtemporum (1606). Обе књиге пуне су олако написаних датума, произвољно писаних без научне верификације. У књигама се понављају датуми који су дељиви, или се слажу са кабалистичким бројевима 333 и 360. Његову хронологију је завршио француски језуита Дионисиос Петавиус у делима DeDoctrinaTemporum, 1627. и 1632. године. Књига Откровења је највероватније написана тек у 15. веку (јер садржи хороскоп – зодијак датиран од 25. септембра до 10. октобра 1486. године, а саставио га је кабалиста Јохан Ројхлин). Званично, Откровење је настало у време владавине цара Домицијана, око 95. године. Један мањи део научника тврди да је књига написана већ за време прогона хришћана у доба Нерона Клаудија Цезара Августа Германика, мало пре 70. године. [3]

ПРИПРЕМА САВРШЕНОГ ЗЛОЧИНА

Ко спречава научнике, друге интелектуалце и системце да дају одговоре на наведена питања? Ко не дозвољава да се у школама у Србији предаје о прекрајању историје и важности србског језика и ћирилице? Зашто се на таква питања одговара подсмехом, иронијом и одмахивањем? Да није реч о домету и остваривању Доктрине 20/1, усвојене 18. августа 1948. године у Савету за националну безбедност САД, ради разбијања СССР, ЧССР и СФРЈ, или је реч о неким још мистичнијим разлозима?

Где су у тој стварности азиланти? Део њих не жели да иде даље. Желе да остану у Србији. Невладине организације предлажу да прогнаници остану у сиромашној Србији и да им се упркос немоћи понуди држављанство. Вехабије користе прилику да врбују пролазнике за остваривање подривачких циљева. Међу хиљадама људи у колонама налазе се сигурно и плаћеници деструктиваца, уходе и потенцијални терористи. Речју – хаос. Уз то, бивши француски председник Никола Саркози је конкретан: „Требало би отворити и прихватне центре у земљама Северне Африке, као и у Србији или Бугарској, јер те две земље нису у простору Шенгена“. Очевидно је да је то још један прорачунати притисак на Србе да се определе за Западну Европу и НАТО, против Русије. Хумани лицемер у улози језуитског пиона, понудио је накнадном памећу решење уместо актуелног председника Француске. Та игра је одавно проваљена. Наводно штите режим преко „независних“ слободњака. У ствари, треба утрошити Србе против братског руског народа. Све што се догађа је припрема за следећи неминовни рат између западне и источне цивилизације, односно одвлачење пажње од припреме. Када би успели да придобију Србе за рат против Руса, то би значило „једним ударцем…“. Савршени злочин.

Прогнаници и њихова судбина су само још један доказ да рат САД и ЕУ против Срба није престао. Он траје у свим димензијама. Капитулантска власт нема храбрости да тражи да дојучерашњи непријатељи оправе зграде које су симболи и споменици агресије, подсетници на бесправни напада на Србе 1999. године, а већ прихвата и даље намете и понижења. Поврх зграде Министарства одбране СРЈ налазе се билборди и рекламе војске које ће, по свему судећи, учествовати у походу на исток. Сједињене Државе и Европска унија преко следбеника египатско-халдејских првовештеника чине све да униште Србе, освоје њихов простор и ресурсе и да наставе поход на исток, у настојању да униште и Русе. Наводно, основни проблем су православље и словенство. Чак и да су православље и словенство сметња, у демократизованој цивилизацији не би смело да се помене такав разлог за притисак, убијање и истребљивање.

Када се изгради превисока кула, она се сруши на градитеља. Да се то временом не би понављало, потребно је знање о човековим дометима. Проблем је што су западни деструктивци остали без умних људи, заборавили основни концепт, несвесни времена, опасни по себе и цео свет. Планета Земља је остала без извесније будућности због њихових схватања.

Ипак, иза људског рода на планети Земљи полако али сигурно остају преваре, а чини се да и вековима гајена мржња губи дах. Људи прогледавају и освешћују се. У понуди је суштинска слобода. У планетарној представи под називом „Сан летње ноћи“ Срби и даље имају важну улогу.

* * * * *

[1] Инжењер НАСА-е, Кели Смит, је признао да људска посада не може да напусти Земљу и слети на Месец, јер се у међупростору налазе Ван Аленови појаси зрачења, који би спржили електронику у свемирском броду.

[2] Видети: ISUS/ISA a.s., ponizni Božiji poslanik – Život prije raspeća, preživljavanje sa raspeća, život poslije raspeća, grob ISUSA/ISA a.s, u Kašmiru (Превела Фахрија Авдић; књига је објављена у Сарајеву у фебруару 2009; на корицама је фотографија гроба у Сринагару у Индији).

[3] Анатолиј Тимофејевич Фоменко, Статистичка хронологија (математички поглед на историју) – у ком смо веку?, стр. 159 и 378.

На питање: Шта да радимо и како се може спасити људски род у времену бременитом изазовима и искушењима?, одговарам увек исто: Када обликујемо прву генерацију васпитаних васпитачица. Било где у свету. За узор свима.

Двадесетпрви је век. Доста времена је прошло да би људи схватили колико је важна равноправност полова. Арнаути су почетком двадесетог века ишли 20 корака испред своје супруге, а појединци то и данас раде. Треба погледати серије и филмове о савременој Турској, Венецуели и Индији, и схватити какав је однос мушкарца и жене у тим друштвима. Чудесан. У једној ситуацији би сви скочили и заштитили жену (укључили би се очеви, браћа, синови и мужеви, чак и полиција), а у другој ситуацији жену могу да малтретирају и скрнаве отац, брат, син и муж. Према неким изворима, жени је признато да има душу тек у четвртом веку хришћанске ере.

Двадесетпрви је век. Жена је временом заслужила еманципацију и постала слободнија. Више се креће. Више сазнаје. Има више права. Ипак, делује незбринуто. У сталној је опасности. Ради и послове који је физички приближавају мушкарцима – постаје мушкобањаста. Однос мушкарца и жене је све сложенији и није чудно што је Јово Ташевски у својој књизи ТИ/ЈА написао: „Теоријски гледано, када би се мушкост увећала до те мере да увек буде равноправни такмац женској биовласти, тешко да би долазило до великих ратова у свету, јер би се мушка агресија исцрпљивала у интерполној борби“, а додао је „Интерполна борба у суштини даје небројене могућности које се никад неће исцрпсти“. [1]

Двадесетпрви је век. На планети Земљи у већини друштава владају мушкарци. Патријахат. Мушкарци су криви за процесе који су људски род довели до ивице амбиса. Ратови, болести, загађени су ваздух, вода, земља, храна, мисли, речи, душе… Но, да ли су за „смак света“ криви само мушкарци? НЕ! Више су криве неваспитане васпитачице.

Двадесетпрви је век. Ово је век освешћивања. То освешћивање се мора догодити пре следећег века, у историјски убрзаном времену. Жене су окривљене за све добро и зло ове планете. Због жена мушкарци стварају и уништавају. Ко васпитава мушкарце?

Треба се измакнути и почети сагледавање стварности од почетка. Да ли људи знају ко су жена и мушкарац и зашто су такви кави су. Основа знања су произашла из религијске и теозофске приче. Што не рећи: и научне и филозофске?

Мислим да је грех живети дуго у овом свету, а не прочитати четири књиге које објашњавају односе жена и мушкараца. То су: Други пол од Саре Бернар, ТИ/ЈА од Јована Ташевског, Равнодневница богова аутора Алистера Кроулија и Зашто Мушкарци не слушају, а Жене не тумаче мапе од Барбаре и Алена Пиз.

Шта се може научити из наведених књига? Прво, да је други пол онај други, односно да није исти. Друго, да је другачији, а то не значи мање или више важан. Треће, да жена доминира планетом Земља и да је то њена улога, коју треба поштовати и никако злоупотребљавати. Четврто, да мушкарац ствара због жена. Пето, да су понашања полова резличита, јер потичу из физичких, енергијских, душевних и духовних програма. Шесто, да је мозак другачији у жена и мушкараца и да је та разлика пресудна за односе, мисли, емоције, речи, способности, опредељења… Седмо, да су мушкарац и жена равноправни у свим сферама, баш као што су равноправне непознате звезде.

Двадесетпрви је век. Довољно је времена иза људског рода, те би требало да зна неке космичке поставке, од којих зависи будућност. У космосу који је човеку доступан све је умно. Човека прожима умна енергија. У човеку су умни мозак, срце и све ћелије. Енергије и материја садрже информације. Оне су основни садржај мисли. Од садржаја мисли зависи садржај речи и информација. Од информација зависи понашање људи, њихове навике и односи, карактер људи и њихова судбина. Отац Тадеј је рекао: „Какве су ти мисли, такав ти је живот“. Истина.

Шта треба да знају васпитане васпитачице?

Најважније је да знају да се дете (нова душа) васпитава од зачећа. Будућа беба прима и усваја све информације преко мисли и емоција мајке. То значи да на бебу утиче сваки стрес који мајка доживи. Та истина је најбољи доказ да прва генерација васпитаних васпитачица треба да васпита и свог дечака (мушкарца: будући син, брат, отац, муж), како да се понаша у следећим животним улогама. На пример, да заједно са својом супругом брине о томе да беба у стомаку има најповољније услове за будући живот. Муж мора да води рачуна шта ће мислити, говорити и како ће се понашати, уколико жели добро свом детету. Подразумева се да ће сви васпитаници када науче довољно о моћи емоција и мисли бринути о свом понашаљу према мајци и беби.

Следеће што жена мора да зна да се васпитање наставља на грудима мајке, док доји бебу. Беба мора да сваког тренутка осећа пуну и безрезервну љубав мајке и оца. Мајка је све време са бебом, а то значи да је мајкина улога биолошки и друштвено значајнија, односно утицајнија. Мајка учи душу како да постане личност. Учи бебу језику, култури, а касније и писму. Од рођења до предаје детета васпитачицама у дечијим вртићима смештено је најважније време васпитавања. Бебе су упијач који у себе пресликава понашања мајке и оца. Зато је пресудна улога личног примера. Неваспитани људи стварају и обликују душе које касније постају друштвени проблеми.

Подразумева се да васпитане мајке предају дете васпитаним васпитачицама, ове прослеђују децу васпитаним учитељицама, па васпитаним наставницима и коначно васпитаним професорима. Данас су и професори неваспитани. Зар се ретко чује да је неки професор нешто ружно рекао, починио, преписао, присвојио, купио диплому, непристојно се понашао…?

Када би људи били васпитани, водило би се рачуна о мислима. Из њих све произилази. Када су мисли чисте (позитивне), онда су речи позитивне. Када човек води рачуна о томе шта говори и пређе му у навику изговарање култивисаних, пробраних, пријатних речи, он постаје карактеран, а карактерни људи имају лакшу и бољу судбину, јер су пронашли пут ка довршавању душе. Мајке то морају да знају и морају кроз васпитање да науче децу зашто и како да чувају своју душу.

Најважније је да васпитане васпитачице у улози мајке науче шта је то душа. Бранислав Петронијевић је дефинисао душу као апсолутно несвесно. Ја додајем: које тежи да се освести. Освешћивање је однос подсвети (душа) и свести (личност). Када човек постане свестан своје душе и циља њеног постојања, почиње да ради на душевном и духовном довршавању на путу самоусавршавања.

Учења о души су избачена из школских систама још 1879. година када је Вилхелм Вимт организовао своју прву лабораторију за истраживање психе и када су психу поистоветили са душом. Наравно да је то историјска грешка, која у доброј мери утиче на то да су људи све бездушнији.

Све ће поћи набоље када прва генерација васпитаних васпитачица буде учила децу да је њихова душа кодирана, односно да су све душе врста суштински непроменљивог програма. Душу човека чини примарна душа (информације које су запамћене у „духовном свету“ у облику програма који треба да се подигне на виши духовни ниво), генетски код (информације преузете од родитеља), космички код (информације преузете од сазвежђа), примарна ћелија (информације на основу којих се обликује тело), име (информација која обликује карактер) и искуство (специфичне информације које душа прима од рађања до смрти). Будући да је код суштински шифра, подразумева се да је непроменљива. Најважније је да се прихвати да душа не може да мења другу душу, а своју може. Не много. Структура личности се може променити у оној мери у којој то човек жели, у складу са снагом његове воље, веровањем у себе, знањем да искристалише живу менталну представу циља. Другу душу траба прихватити и волети такву каква је, а на њој је да се у складу са животним циљем сама довршава. Васпитачице треба да буду свесне да људски род тек треба да схвати комплекност душе и да у времену које следи треба искристалисати истину о души.

Ништа мање важно није да се деца уче зашто треба да негују свој језик, писмо и културу, јер су посебности космичка суштина. Као што је врт лепши када је у њему више разноликог цвећа, тако је културна баштина лепша и вреднија када има различиту уметност и литературу. Мода проистекла из опонашања, морала би да устукне пред самосвешћу. Разноликост је врхунска врлина. Поштовање разноликости још већа. Треба волети све што постоји, а посебно све што чини окружење, од минерала, биљака, инсеката, животиња до других људи. Прошлост треба поштовати, садашњост треба да послужи за преиспитивање, извлачење поука и стварање услова за бољи живот, а будућност остаје светлост којој тежимо.

Да би се стигло до прве генерације васпитаних вапитачица неопходно је да неки од владара буде истински (х)уман, да пробере најумније људе и створи тим за доношее одлука на стратегијском нивоу. Изгледа илузорно и утопијски, али је истина да ће стварност приморати људски род на освешћивање, јер се овако даље не може. Системи изазвани похлепом стоје наспрам опстанка планете, па чак и несвесних пљачкаша. Свеједно је ко ће први прогледати. Нека то буду Хрватице, Израелке, Холанђанке, Румунке, Американке… Васпитане васпитачице ће морати да шире истину и љубав, јер је то једини пут ка извеснијој будућности.

Ово је само мали прилог освешћивању.

[1] Toševski Jovo, Ti/Ja, Narodna knjiga * Jefimija, Beograd, 2000, стр. 44 и 144.