Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3
http://wp.me/p3KWp-639

Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

4. ЗНАЧЕЊА СРБСКИХ СЛОВА

Славиша К. Миљковић

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења
физичког света.

Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења. Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.>
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово
и свака србска реч.

Иако су приче о значењима србских слова веома занимљиве, било би преобимно када бих овде причао причу о сваком србском слову (кога те приче занимају, наћи ће их у књизи Одгонетање србског језика 1).
Значења србских слова јесу у вези са њиховим именом. Овде упоредо дајем и изворне бројчане вредности србских слова које условно одређују редослед слова.

• 1 А = Ја Који Јесам (Бог; ја; светлост).
• 2 Б = Бог (онај који је у плодној парности са Мајком Земљом).
• 3 Г = глагол/говор/реч.
• 4 Д = добро; Δ-облик.
• 5 Е = јесте; потврдност.
• 6 В = знање/вид.
• 7 З = земља.
• 8 Ђ = д ј = добра спојеност; ђ/дј = спојеност/спајање. (К = веома,врло, силно; д з = добро земља; добра земља; дз (изговор  ова два сугласника јесте сливен) = спојеност/спајање).
• 9 Ж = живо(т), живети.
• 10 И = спајање; кретање ради спајања; │-облик (игла; линија).(Ј =спајање/спојеност).
• 20 К = пратилац (Ка); како.
• 30 Л = људи/човек; усмерење ↑ (човек јесте духовно и физички усправно биће). (Љ = л ј = људи спојени; љ (лј) =истуреност/одвојеност).
• 40 М = вода/мислити.
• 50 Н = наш/рођење/Прав. (Њ = н ј = наш/рођењем спојен; њ (нј) =истуреност/одвојеност).
• 60 СТ = спојеност/спајање; с т = слови/закони потврдно.
• 70 О = он; О–облик; Сунце.
• 80 П = покој, мир.
• 90 Ч = низак/ниско.
• 100 Р = кретање.
• 200 С = слово/закон (слово = књига = закон).
• 300 Т = тврдо/потврдно (само тврдо може бити потврдно – трајати у времену и простору). (Ћ = т ј = потврдно спојен; ћ (тј) =истуреност/одвојеност).
• 400 У = ученост/плодност/∪–облик.
• 500 Ф = вртеће кретање.
• 600 Х = небо/ваздух/спојеност.
• 700 X = ⊔–облик, усмерење ↓; дж = спојеност/спајање.
• 800 Ш = земља/основа/површина.
• 900 Ц = цеђење (танко, слабо, дуготрајно, издужено, споро, бушно, ↓).

Пошто сада имамо значења србских слова, можемо вршити основно одгонетање, тј. само одгонетање системом слово по слово (постоје и одређења у којима се упоредо користе значења двословних и трословних одредница, али о томе касније).

Србско званично језикословље тврди да се речи састоје од основе/корена и префикса и(ли) суфикса; корене речи, основе и просте речи обједињује чињеница да се не могу даље растављати.

Да човек не поверује да су нам језикословни званичници толико “мудри”! Обратите пажњу на ову величанствену “умност”: немогуће је разложити на саставне делове реч која се састоји од слова?!

Јасно је: кад изговарамо реченице које описују нека дешавања или стања, користимо речи које директно или посредно описују та дешавања/ стања. Према томе, ни речи не могу бити грађене елементима који их не описују. То је елементарна логика. Од ње сам пошао утврђујући значења србских слова, двословних и трословних одредница.

Ево неколико простих србских речи за које наше званично језикословље тврди да се не могу даље растављати:

• – спор (слабо покретљив, тром) = с (слово/закон) + п (мир) + о (он) + р(кретање) = слови/закони мирним он кретањем. Истовремено, с(слово/закон) + О (Сунце) + р (кретање) = слови/закони Сунчевим он кретањем (Сунчево небеско кретање јесте веома споро, оком примеђујемо то кретање само док Сунце излази или залази);
• – мир (стање супротно немиру) = м и р = водом спојено кретање (вода јесте најважнија људска потреба јер смо преко 80% састављени од воде; жеђ јесте најважнији људски немир, најчешћа људска потреба јесте вода; најпре смо мирни ако нисмо жедни);
• – год (круг на пресеку дрвета) = г О д = глагољи кругом добро.
• – дом (кућа као место живота) = д (Δ-облик, онај који попут бада/трна пружа заштиту) + О (Сунце) + м (вода) – јасна србска порука: дом штити, окренут је Сунцу и у близини је воде.

Видимо да су ове речи и те како сложене и да њихова значење проистиче директно из изворних значења србских слова; та значења најстроже су забрањена унутар нашег званичног језикословља!
Међутим, причу овде не можемо завршити јер постоје на стотине хиљада страних речи чије значење директно проистиче из значења србских слова или графике србских слова! Да ли су такве речи стране (несрбске), или су изворно србске?

Јесу изворно србске јер је је србски језик Мајка Језик!
Ево неколико таквих речи (у Одгонетању сам их набрајао на хиљаде):

• – уеā (локва, улегнуће, кин.) = ⋃ е а = рупа/удубљење јесам ја;
• – уеŏ (гнездо, јазбина; улегнуће, кин.) = ⋃ е о = ⋃-облика јесте он;
• – јú (шоља, кин.) = ј ⋃ = спојена ⋃-обликом (шоља управо има тај облик);
• – јù (тамница, кин.) = ј ⋃ = спојена ⋃-обликом (изворно, тамница јесте под земљом и управо има тај облик);
• – аме (киша, пљусак, јап.) = а м е = ја вода јесам;
• – ме (око, очи, јап.) = м е = водене/влажне јесу;
• – нé (рођен, фр.) = н е = рођење јесте; наш јесте (наш се најчешће постаје рођењем);
• – орбис ((свака) округлина, круг, лат.) = О р б и с = округлим кретањем Божјим спојена закони; округло кретање Божје спојено законом (Бог је васпоставио Васељену унутар кружног кретања);
• – φαος (светло, светлост, грч.) = ф а о с = вртећим кретањем Божјим оно слови/закони; ф а О с = вртећим кретањем ја Сунчевим словим/законим (основна светлост долази нам од Сунца).

Све ове речи имају и одређења унутар значења двословних одредница. Значења двословних одредница проистичу из значења србских слова.

У наредном наставку говорићу о двословним самогласничким одредницама.

Извор НЕБОЈША ЈОВАНОВИЋ

Професор биохемије на Харвардском универзитету Анатолиј Алексејевич Кљосов, у свом раду „ОТКУД СУ СЕ ПОЈАВИЛИ СЛОВЕНИ И ‘ИНДОЕВРОПЉАНИ’? ОДГОВОР ДАЈЕ ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА“:Линк( – објављеном на српском језику у часопису Узданица (2010, VII/2, стране 59–86), проучавајући хаплотип R1a1 – Источних Словена (Руса и Украјинаца) за који је израчунато да им је заједнички предак стар најмање 4.500 година (2.500 година пне.), утврдио је да је прадомовина Аријеваца (Јаријеваца) – такозваних Индоевропљана, односно Прасловена – територија Подунавља и Балкана, односно данашње земље Срба – територија Винчанске цивилизације. Он каже: „Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. Испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине ‘Индоевропљана’, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски, балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали. Али пре око 6.000 година започела је велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је по мишљењу археолога исто тако загонетно и нестала.

А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1а1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.

И даље су кренули да се разилазе таласи миграције рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и изБуковине (Трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере“.

Узимајући у обзир прецизност ове методологије истраживања мутације мушког (Y) хромозома и радове лингвиста, као што је Олег Николајевич Трубачов, као и археолошке налазе на простору централног Балкана и Подунавља, можемо са сигурношћу рећи да је овај простор прадомовина Аријеваца (Јаријеваца), такозваних „Индоевропљана“, односно Прасловена, а то значи и самих данашњих Словена, код којих Срби и Руси представљају носеће стубове ведске традиције и вере, што је основа хришћанског (православног) погледа на свет и живот. На овај начин може се сматрати да је решено још једно веома важно питање из историје цивилизације.

Наравно, ови докази за одређивање прапостојбине аријевског прасловенског и словенског народа, које је дала генетика, у свему су сагласни са другим доказима из других грана природних и друштвених наука. Јасно се уочава да су преци Аријеваца, који су пре антлатидске катастрофе, пре око 10.500 година, поред Балкана и Подунавља, према археолошким налазима насељавали и север Евроазије, морали да се због наглог захлађења, промене климе у тим просторима, спусте на југ, а пре свега на полуострво Хелм (Балкан), европски мали потконтинент, сличан Индији, на обале великих река и плодне низије, где су мирно живели око 6.000 година, без већих сеоба.

У том дугом временском периоду учвршћен је и усавршен ведски систем веровања, развијан још раније и на далеком северу Евроазије.

Тешко се може прихватити мишљење Кљосова да је ерупција вулкана Тера на острву Санторини у Егејском мору око 1630. године пне. и дуготрајно захлађење и умањење сунчеве светлости изазвано избацивањем око 60 кубних километара пепела у атмосферу – што је приближно време када су Аријевци из града Аркаима на јужном Уралу отишли у Индију, тачније око 1600. године пне. – разлог због чега се у индијским ведама толико пажње посвећивало одсуству изласка сунца и дугим ноћима, те да је то почетком прошлог века довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио да ти описи Аријеваца представљају услове живота на Арктику. Сасвим је разумно закључити да су верска веровања описана у Махабхарати и начин одмереног живота, усаглашен са ритмом природе и задат од вишњих сила, праћен бројним ритуалима, настали много раније, још за време живота на северу и у време зрења и стабилизације култа на Хелму (Балкану) и у Подунављу. Такав обиман систем веровања, разрађен и дубоко усађен у биће (ј)аријевског човека, није могао настати у кратком времену, већ је постојао хиљадама година, преношен и записиван од свештеничко – просветног сталежа, све до записа у облику ведских индијских спевова. Такав систем веровања био је присутан у Винчанској култури, са јасним знацима (ј)аријевске, тј. прасловенске, српско-словенске припадности. Ведска „свастика“ (кукасти крст) на предметима из Винче и украшавање кућа главом и роговима бика, само су неке од ознака изворне (ј)аријевске културе, која је достигла свој пуни развој у земљи Срба.

Тек сада се може разумети у пуном обиму и чињеница да тројанска цивилизација, или како неки кажу илионска, која је такође (ј)аријевска и налази се у земљи јужних Срба, односно јужних Раса (јужних Руса), представља у Европи најстарију цивилизацију, описану у најстаријим историјским изворима, спевовима Илијада и Одисеја. Град Илион, свети град Тројанаца и уопште свети град античког, рашког света на Хелму (Балкану) јесте тврђава – Скадар, престони град српских краљева и царева у средњем веку и античком периоду.

Ако је песник Илијаде и Одисеје писао непосредно после Илионске војне, у којој је очигледно учествовао, што је једино могуће с обзиром на веродостојност описа догађаја и природе, коју нам може дати само очевидац, а који у Илијади каже да не зна старост града, те да су Илион градили богови Посејдон и Аполон, онда се може слободно рећи да је тврђава Илиона (Троје), коју сам лоцирао својом књигом Троја – српска престоница – Скадар, стара најмање 4.000 година, из времена расељавања (Ј)Аријеваца са Хелма (Балкана). То је време и Ниновог (Небродовог) похода на Исток преко Мале Азије.

(Ј)Аријевци се крећу приближно у исто време на исток преко Карпата и преко Мале Азије, а обе скупине се сусрећу у Персији, Авганистану, Таџикистану и Индији.

Из горе наведеног је јасно да је светлост цивилизације (Ј)Аријеваца, Прасловена, односно Словена, упаљена у Србији, у времену 8.000–4.000 година од данашњег времена, да је та култура, укључујући писменост, зрачила на све стране света, те да се оваплотила у Тројанску цивилизацију, тројанску државу, са центром у најстаријој тврђави Словена и (Ј)Аријеваца – светом и славном граду Илиону (Троји) – величанственом граду-тврђави Скадру.

Историјска улога Словена је препознатљива, на основу већ реченог, то је улога просветитеља људске цивилизације, улога бранитеља ведске вере уграђене у темеље православља (хришћанства), односно богоносца и носиоца побожности. Видљиво је да је та улога дата небеским одређењем аријевско-православној, а сада словенској цивилизацији с јасним циљем. Тај циљ је спасење цивилизације и човечанства од антицивилизацијског покрета који се развија кроз миленијуме и векове до наших дана. Тај план развоја цивилизације постао је посебно видљив последњих векова, узимајући у обзир хришћанско Откривење апостола Јована Богослова, који је у другој половини првог века забележио пророчку визију, добијену од самог Спаситеља (Сина Човечијег) – Господа Исуса Христа, односно Речи Божије (Логоса Божијег) кроз кога је постао материјални свет (Природа), трећег лица Свете Тројице – (Сина Божијег).

Овде ћу само нагласити историјску улогу Словена, а посебно Руса и Срба, који су у великој мери и генетски исти народ по свом пореклу, и потичу из прапостојбине, свете земље Србије – Русије – Рашке, да задржавају и сузбијају развој зла на земљи. То се уочава још у прадавном времену, како би рекао Владимир Иванович Шчербаков, при сукобу Атлантиде и Прасловена, још пре 11.000 година, када су Прасловени као (Ј)Аријевци већ живели на Хелму (Балкану).

Велике прасловенске државе створене на Хелму (Балкану) и осталим деловима света, попут државе Нина (Неброда) пре 4.000 година, државе другог освајача Истока, Сербона пре 3.350 година, великог царства Александра Македонског у четвртом веку старе ере, затим Римска империја у којој су Прасловени и сада већ Словени имали значајну улогу, као и наследница Рима, Ромеја (Византија) која је трајала више од 11 векова, па све до оснивања нове руске и српске државе протеклих векова, представљају највећа достигнућа у државно-правном развоју у светској историји. Треба се подсетити да су Срби и Руси вековима одолевали нападима непријатеља словенске цивилизације – Монгола, Турака и германских Франака, а последња три светска рата (почев са Наполеоновом најездом) организована су и вођена да би била уништена словенска цивилизација.

Опширни цитат професора Кљосова, са почетка текста, апсолутно је сагласан моме ставу о овом проблему и доказује чињеницу да су Аријевци уобличени као народ и култура на Балкану и северној обали Црног мора, за шта постоји обиље доказа археолога, антрополога, етнолога и лингвиста, при чему је територија савремене Србије централна и најбитнија у овом простору.

На територији Хелма (Балкана), бели човек кромањонског типа живи најмање 40.000 година, према истраживањима антрополога, академика Србољуба Живановића. На овом простору налази се огроман број станишта палеолитског човека, а још више станишта из периода неолита. Према неким демографским проценама најмањег броја становника, у Европи је на почетку неолита живело најмање 40.000 становника, од чега 37.000 на Балкану (Хелму). Од тога најмање 35.000 на централном Балкану (подручју касније Винчанске културе). Ова процена сразмерне густине насељености, узимајући у обзир велику бројност станишта и повољност климатских услова на Балкану, може бити приближно тачна. Наравно, могуће је да је број становника био и знатно већи, неколико пута већи.

Све ово указује да је долазак човека на Балкан из Анадолије био истовремен са насељавањем Велике руске равнице, преко Кавказа и Средње Азије, при давној миграцији из Африке. На Балкану је, поред источнословенског хаплотипа (R1a1), присутан и динарски хаплотип (I1b) у већем проценту, који даје обележје балканским Аријевцима. То је неопозиви доказ да није било никада тоталне сеобе на Балкан Срба и Хрвата (Словена), како доказују бројни истраживачи (код Срба: Деретић, Јарчевић и Антић – књига „Измишљено досељавање Срба“, „Ганеша клуб“, Београд, 2012).

Бројни истраживачи доказују, попут академика Македонске академије наука, професора Антонија Шкокљева, да је целокупна олимпијска митологија (богови Олимпа), настала у Србији, односно у Подунављу, на простору Винчанске културе, а коју су описали Хомер и Хесиод. Она је, као и писменост, преузета од касније насталих Хелена (Грка), који су настали симбиозом Аријеваца (Пелазга) и Хурита, од аријевских прастановника Балкана. Лажна историја о досељавању Аријеваца (Словена) на Балкан учи се на основу дописаног (фалсификованог) текста „О народима“ уз спис „О управљању Царевином“ (De administrando Imperio) Константина VII Порфирогенита.

У најкраћим цртама и назнакама, јер мали простор то не дозвољава, ово су најбитније историјске, религијске, цивилизацијске одлике Балкана. Због тога и није чудо што је овај простор називан Веригама света (Catena mundi) – ланцем света. Вериге у српском језику означавају ланац о ком је окачен котао над ватром, над огњиштем, па тако Балкан очигледно и представља ланац на ком је окачен котао светске цивилизације, у којем се кувају народи и њихове културе. Греда за коју је везан овај ланац је само Небо, односно Бог Сведржитељ. Од судбине овог ланца (Балкана – Хелма) у великој мери зависила је и зависи судбина света!

Редовни члан
Петровске академије наука и уметности
из Санкт-Петербурга (Русија)

Милутин М. Јаћимовић
(011) 3061-656 – посао (Београд)
(064) 8622-318 – мобилни

Преузето са србског сајта НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА

Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 2
http://wp.me/p3KWp-62F
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

3. СЛОВО Ц НА НАЈБОЉИ НАЧИН РУШИ ДОКТРИНУ НАШЕГ ЗВАНИЧНОГ ЈЕЗИКОСЛОВЉА

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказује својим постојањем свако србско слово и свака србска реч.

Славиша К. Миљковић

Недавно сам на Сајму књига купио књигу Милорада Телебака Шта се крије иза етимологије само због првих реченица. Оне гласе: “Да се подсјетимо. Гласови и слогови сами не значе ништа. Ријеч је најмања језичка јединица која има значење”.

Ово не тврди било ко, већ представник званичног србског језикословља: доцент на универзитету у Бања Луци; објавио је више стотина радова о језику, остварио на стотине језичких емисија у образовном програму радија и телевизије; аутор је језичких приручника; члан је Комисије за фонологију и Комисије за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима Одбора са стандардизацију српског језика при Институту за српски језик САНУ.

Његову тврдњу спреман је да потврди сваки унутар нашег званичног језикословља јер то наше званично језикословље управо почива на овој неистинитој и антисрбској тврдњи!
Истина јесте на супротној страни и гласи: Свако слово има утврђено значење; свако двословље има утврђено значење. Та значења приказао сам и доказао у мојим књигама.

Да се вратимо слову Ц као обрасцу.
Кад изговоримо овај глас, ми га буквално процедимо кроз зубе. То значи да је овај глас у вези са цеђењем. То потврђују и друге чињенице.
Садашње србско Ц јесте цртеж неког суда из чијег доњег десног угла нешто цури или се цеди.
Глас Ц се у критском сликопису бележио знаком  – цртеж цедиљке у облику левка.
Глагољско слово за овај глас идентично је критском:  – необорив доказ о непрекидности србске писмености од Крита до данас. Наравно, наше званично језикословље никада није покушало да одговори како је србски творац глагољице знао да су антички Крићани имали овај знак за глас Ц.

У Јеврејском језику ово се слово именом јавља као цади (צ, ץ). У графици оба јеврејска слова препознајемо приказ неког цеђења. Недвосмислено увиђамо да је име овог јеврејског слова настало у србској језичкој матрици. То не треба да чуди читаоца, јер постоји на хиљада србских речи у јеврејском језику о којима наше званично језикословље не жели да зна. Јеврејски језик јесте недвосмислено ослоњен на србску писменост и србски језик.

Оно што се цеди, у нашем искуственом поимању подразумева кретање које следи земљину тежу (↓), танак млаз, дужину, спорост, слабост у току и трајању, облик подесан за цеђење (В, ∪, ∇), руп(иц)у кроз коју ће се тај процес дешавати. Дакле: ц = цеђење = танак/слаб/дуг/спор/бушан/↓. Да ли слово ц у србским речима носи неку такву поруку? Носи! Једну или више њих! Бацка (жаока) јесте дуга танка и кроз њу се цеди отров; цамах(ницати, јев. צָמַח подразумева спор процес где главну улогу има дуга/танка клица/младица; низ целт (шаторско платно; шатор, нем.), цераду(навоштено, непромочиво платно за прекривање, тал. покр.) и цреп(кровни покривач) цеди се вода/киша; рецка (црта од нечега оштрог, знак зареза, засечен) јесте дуга/танка баш као и рецу (ред, колона, низ,јап. れつ), цеста (пут једнаке ширине омеђен с обе стране), жица(упредена нит, конац; истањен или као нит упреден метал; струна на музичком инструменту; танак слој руде; танак млаз воде која тече кроз земљу…), црта (линија) и цилиа (трепавица); ица (бочица, стакленка),бо̏ца (врста стакленог суда) и цунет (флаша, боца с тесним грлом; узак грлић боце, тал. покр.) – из њих се условно цеди вода; цимбал (музички инструмент са много жица, грч.); мицелија (вегетативно тело гљива које се састоји из врло танких/дугих испреплетаних нити, грч. бот.); ципун(мања цев, шупаљ дрвени трупац који усмерава воду (↓) на воденични точак, грч.); цица (дојка, сиса, хип.) јесте (условно) левак из кога се цеди млеко; пуца (шибица, жигица, палидрвце) јесте дуга/танка; цурак (танак млаз течности); црево (део органа за варење у облику меке и растегљиве цеви); цвекла (врста поврћа) има ∇-облик (подсећа на левак и цеђење);цвет је унутра сав левкаст; из цедила се цеди цвик (кисела сурутка); цвек(клинац, врста ексера) и цвика (ексер) јесу танки/дуги и имају дужину која се ка једном крају сужава/цеди; цев (ваљкаста шупљина) има дужину и поседује потенцијални проток/цеђење; црв јесте издужен; кроз цигаретусе цеди дим, кроз цевануицу срж, итд.

Слово Ц на изворној србској словној лествици заузима последње место. То није случајно: цеђење се најмање одвија на врху, цеђење подразумева кретање ↓ и заузимање најнижег могућег положаја.

Ја сам у мојим књигама навео на хиљаде речи које потврђују ову истину.
Свако србско слово има сличну причу из које се може извући његово значење.
Остаје нам да набројимо правила која се односе на значења србских слова:

1. Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
2. Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
3. Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
4. Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.

У наредном наставку приказаћу значења србских слова.

Преузето са србског сајта НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА

Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 1
http://wp.me/p3KWp-62k
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

2. ВАСПОСТАВЉАЊЕ НЕИСТИНЕ И ПРИСТАЈАЊЕ НА ЊУ

(научено до сада)
(Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања)

Славиша К. Миљковић

Још у детињству ме је био (лош!) глас да сам тврдоглав и својеглав (недоказан! = онај коме се не може утувити у главу). често су те особине сметале и мојим родитељима, независно од тога што су те моје особине проистицале из родитељског васпитања да будем поштен и да браним поштење, да не попуштам насилницима независно од тога које су врсте они били. Многобројне прочитане књиге још у предшколском добу учврстиле су мој став да се треба борити за истину и част.

Иако сам од раног детињства непрестано читао, никада нисам помишљао да ћу се бавити језиком. Међутим, у језику и речима које су ми одзвањале у ушима почео сам да разазнајем дивне, необичне или нелогичне ствари.

Најпре ћу се осврнути на неколико њих.

Са пет година почео сам да косим траву, тј. почео да учим кошење. То је условило и остале касније активности око сена: превртање, навиљчење, сакупљање, стоговање, утовар, истовар… – све послови који се обављају биљекупном алатком која је позната као вила. Баш у то време читао сам причу “Златоруни ован” где главни јунак муке мучи покушавајући да оствари немогуће замисли злог цара и још горег му саветника: – Од виљевских зуба да ми начиниш двор! – тражи цар од главног јунака. Тад сазнам да је виљев (виљ, вил) = слон! И сећам се да сам, као онај који је потпуно поистовећен са главним јунаком, закључио да је то стварно немогућ задатак јер, пре свега, код нас нема слонова! Већ тада почела је да се рађа дилема: откуд Србима реч за слона (виљев/виљ/вил) ако њега нема на србској етничкој територији (а није га било ни у мочварама иза Карпата (где нам је била, наводно, прапостојбина)?). Наравно, морао сам да сачекам одговор на једно такво питање. Али, већ тада ми је било савршено јасно шта представља пољопривредна алатка вила (слика десно).

Свако овде може видети да главни парошци код виле представљају савршену имитацију виљевских/слоновских кљова. Помоћни парожак није ништа друго до упрошћена виљевска/слоновска сурла (о речима виљев и вила писао сам опширно у књизи Нови србски митолошки речник).

Тада то нисам знао, али сада знам: реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју. То јесте дивно!
Али нису сва моја детиња сазнања била дивна!

Ако данас отворимо Лексикон страних речи и израза М. Вујаклије прочитаћемо да је реч опијум (наркотик који се добија од мака) несрбска реч која води порекло од латинског опиум или грчког οπιον! Свако ко има два грама мозга у глави и коме накарадни образовни систем није помутио језичку и родољубиву матрицу, може видети једноставну истину: опијум/опиум/опион (онај који опија ум) не може бити страна реч јер пити, опити, пијем, ум и он јесу класичне србске речи. Другим речима, опијум = опиј ум = опија ум, опиум = опи/опија ум, опи он = опи/опија он. Ја никада нисам дао за право учитељици, наставнику или професору у њиховој тврдњи да је опијум несрбска реч. Наравно, због нарочите сујете неких предавача трпео сам неке последице.
Још једна реч из мог детињства носи сличну причу.

Читајући наше јуначке десетерачке песме сусрео сам реч јакреп(шкорпија). На велико моје запрепашћење, прочитао сам да је то реч која нам долази из турског језика! Иако сам био дете (највише 10 година) нисам могао прихватити такву глупост, такав идиотизам (сада знам да је реч о злонамерју!). Реч је савршено србски јасна: јакреп (шкорпија) = јак реп – прецизан опис бића чија суштина лежи у јаком репу, репу који носи отровну/смртоносну жаоку. Ипак, савршено јасна србска реч проглашена је за изворну турску тековину.
Зашто?

Одговор се крије у наслову: било је потребно васпоставити неистину унутар србског језика свуда где је то могло.
Зашто?

Зато, јер једна лаж производи безброј других са циљем да се одржи као истина. Огромна је прогресија лажи проистекла из утемељене лажи! Иако за то не постоји ни један доказ, иако на хиљаде доказа тврде супротно, васпостављена је “истина” да су Срби дошли на Балкан у седмом веку као дивљи, неписмени варвари геноцидно расположени према домородачком (несрбском) становништву. Такву огромну лаж морало је да прати стотоне хиљада других лажи како би се та прва/базична лаж могла одржати.

Ако би опијум била изворна србска реч, како би било могуће њено постојање у античком латинском језику? – Па Срби су дошли на Балкан у VII сеобном веку, њихов варварски/ништавни језик никако није могао утицати на велики/величанствени латински језик – папагајкски нам понављају наши званични вајни језикословци огрезли у грех према србском колективном памћењу и србској колективној будућности.

Замислимо студента прве године на филозофском факултету, усмереног ка историји или језику! Замислимо да он своме професору не даје за право да је опијум латинска реч, или му предочава доказе о пресудном србском присуству на Балкану и Подунављу у античко време. Да ли тај студент има било каве шансе да код тог професора положи испит или (укупно) заврши прву годину? Нема! Већ ту настаје прво “тријерење”, на осталим годинама дешава се додатно “пречишћавање”. Сурова србска истина: Филозофски факултет завршавају само они који су спремни да “зажмуре” на једно или два ока жртвујући истину о Србском колективном памћењу.
Нека се не вређају они коју су се овде препознали! Није касно, биће им опроштено ако своје муком стечно знање ипак утемеље на истинитим србским темељима.

Слична су дешавања и на вишим нивоима “знања”. Да би неко “напредан” из историографије или језикословља био примљен за било каквог члана Српске академије, мора безбројно пута да полаже “испит”: да безброј пута изговори или напише како су Срби на Балкан дошли у седмом сеобном веку, да су нам писменост донели Ћирило и Методије, да ама баш ништа не зна о србској историји од седмог века до Немањића, да велича грчки и латински језик и да нарочито добро вреднује безбројне “турцизме” у србском језику!
Због тога нам је историографски и језикословни део Акедимије скуп високообразованих незналица, каријериста или злонамерника према србском колективном памћењу и србској колективној будућности. Због тога овај део Српске академије представља највећу пошаст која је икада задесила србски народ!

У мојим књигама на безброј примера доказујем да ови академичари не знају, да лажу, да фалсификују, да поткрадају србско колективно памћење зарад своје и туђинске користи. Да су управо такви, доказује својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

У наредном наставку одгонетаћу једно србско слово као образац.

Преузето са сајта НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА

Претходни чланак од истог аутора:

Славиша К. Миљковић: Увод у одгонетање Србског језика
http://wp.me/p3KWp-5it

Да би се овај Славишин текст ширио што више, скините га са доњег линка у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.

Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 1
Преузми текст

Аутор: Славиша К. Миљковић

ФЕЉТОН

Славиша К. Миљковић

ОТКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈЕЗИКУ СРБА
или
ОДГОНЕТАЊЕ СРБСКОГ ЈЕЗИКА

Славиша К. Миљковић

Угледао сам свет 1958. године, у селу Врело које се налази на четворомеђи алексиначке, сокобањске, сврљишке и нишке општине. Од 1960. године живим, учим, радим, сликам и пишем у Нишу. Кључна сазнања о сликарству, језику и историји стицао сам самостално.Један сам од оснивача друштва Сербона и часописа Глас Сербоне.

Објавио сам књиге: Нови србски митолошки речник (2008.), Нови србски етимолошки речник 1(2010.), Одгонетање србског језика 1 (2011.), Одгонетање србског језика 2 (август 2011.), Одгонетање србског језика 3 (март 2012.), Одгонетање србског језика 4 (август 2012) и Одгонетање србског језика 5 (октобар 2012).

1. СРБСКИ ЈЕЗИК ЈЕСТЕ ЧУДО ОД БОГА

Ко су Срби? Зашто су смештени на најидеалнијем кутку на планети Земљи? Зашто говоримо баш оваквим језиком? Колика је величина и снага тог језика? Да ли против Срба постоји Светска завера и да ли у њој учуствују и “домаће” снаге? Колика је снага лажи велика кад су у питању србски језик и историја? Ко замрачује непоновљиву величанственост србског језика? Зашто наша наука крије истину о србском језику и историји? Нацију најпре одређује језик, смемо ли пристати на лажи о србском језику и тако се сврстати уз нације утемељене на лажима? Да ли смемо да се одрекнемо себе да би “тамо неки” били срећнији?…
Питања су безбројна. Покушаћу да на нека од њих дам одговор позивајући се на сведока који никада није лагао. Име тог сведока јесте Србски Језик!

Зашто србски језик не лаже?

Зато јер је унутар њега уграђено величанствено поимање: Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања. Ово је уједно и прво утемељење на коме почива србски језик! Пред овим божанским поимањем, наука позната као Философија мора да клекне или се дубоко поклони.

Одавде следи да је србски Врховни Бог носилац Истине јер је Србима дао језик ради Истине.
Сви који у ери долара/евра мисле да то и није нека велика и битна ствар – много греше! Ако се мало присетимо неких прочитаних књига можемо тамо наћи примере врховних богова који лажу или подстичу на лаж. Ако је Врховни Бог једне нације лажов, каква је тек онда нација која га поштује?

Чињеница јесте: порекло европских језика се крије. Као извор се наводе антички језици или измишљени индоевропски (индогермански) језик. Пошто се србски језик на великом стаблу језика смешта високо у гранама (као младо-развијен језик), јасно је да су претпостављени (измишљени) индоевропски корени речи ту из непоштене намере да се некако оправда велика удаљеност западноевропских језика од Мајке Језика. Трагови недела сакривају се разарањем србског културног, националног и економског бића. Санкције, разарања, наметнути грађански ратови и бомбардовања, откидања србских етничких територија, геноцид… немају само економски циљ (иако се и он јасно види у виду ресурса и тржишта Србије). Потребно је што више ослабити србску матицу и матрицу ударајући највише на најачег: на непоткупљивог сведока који се зовеСрбски Језик не би ли он коначно поклекнуо.

Духовност једног народа огледа се у његовом језику. Није духовност у слепој вери (у том случају би најдуховнији били они који су верски затуцани). Ако неко уме зналачки говорити – то није случајност. То је последица, а не узрок. Зна да говори онај који има шта да каже. Реч проистиче из срца (душе), Бога, Истине – јер реч је ради Истине. Не могу се говор и језик усавршавати изговарањем лажи и глупости. Реч је порука прошлости за будућност. Реч се преноси и проноси. Реч јесте истовремено одјек прошлости, реч ће одјекивати и у будућности. Реч нам се као одјек подједнако враћа из прошлости и будућности. Реч је од Бога јер је Бог – Реч (Истина). Реч је истовремено и Запис (реч здесна гласи чер = цер =свето дрво познато као Запис). Записивати реч = Храстом говорити. Храст јесте Божје и србско дрво. Реч храст здесна гласи цар х = цар небески =Бог. Срби и Храст (Запис, Бог, Реч) јесу у сагласју од почетка јер су Срби првописмени. Према томе, истинску духовност не могу имати они народи који су украли реч (језик): реч је ради Истине, крађа подразумева лаж, мржњу и злочине ради чувања украденог. У тим радњама нема духовности. Оног тренутка кад су измишљени народи проглашавалили србски језик својим називајући га лажним именима, тог тренутка престаје духовност тих “народа”. Народ без духовности у одређеним историјским прекретницама постаје народ-звер. Оваква звер не поседује духовност, зато тражи србску крв јер србски језик чува поруку да дух (душа) борави у срцу (крви). Зато је најпожељнија крв оног народа који је сачувао своју духовност (реч, душу, срце, истину – Бога). Због тога над србским народом траје толико дуго геноцид у континуитету.

Нашој (да ли нашој?) језичкој и историјској науци наметнут је огроман комплекс ниже вредности. Тај комлекс наша званична језичко-историјска (назови) наука до бескраја продубљује. Наши званичници у историји и језику не умеју, не знају и, највише, не смеју, а за то су, дивног ли чуда, од овог народа награђивани и уважавани. Изградили су огромну грађевину од карата са којима прокоцкавају сопствени народ, његову духовност, писменост, историју и будућност. После толико изговорених и написаних лажи и неистина, они не смеју омогућити васпостављање Истине. Они су себе доживотно затворили у кули од карата за коју тврде да је вечна. Попут осуђеника на доживотну робију, који су цео свој живот провели у истој ћелији, тако и наши академичари познају сваки милиметар свог научног ћорсокака и могу писати о њему бескрајна “научна” дела. Тако деформисани, више нису способни да схвате да около њих постоји бескрајно слободан свет србског колективног памћења. Они немају физичке, умне, моралне или било које друге снаге да сруше ту трулу и нестабилну грађевину коју су прогласили чврстом и вечном. Трагедија за нас је у томе што са њиховом смрћу остаје њихов дух уграђен у многобројне њихове клонове. Академичари стварају нове академичаре у својој затвореној кастинској организацији. Клонови настављају њихово срамно дело истичући минорност србског народа и његових тековина, спремајући тако предуслове за нове геноциде над србским бићем. За то време, проверени непријатељи србског народа тапшу их по рамену, позивају их на грандиозно рекламирана “научна” предавања где аплаудирају једни другима. Штампају им се о србском трошку луксузна издања те, једном давно договорене, “истине” о Србима као неисторијском народу.

Недело према србском народу не могу опростити никоме.

То јесте један од разлога што сам се латио великог посла у покушају да одгонетнем србски језик. Успео сам да дођем до малог дела величанствене истине о србском језику. Тај делић истине о србском језику у потпуности руши наводе званичног србског језикословља и србске званичне историографије.

Мојих (за сада) седам објављених књига системски доказују правила на којима почива србски језик. Преко 150.000 обрађених речи у мојим објављеним и необјављеним књигама необориво потврђују истинитост тих правила. Њихова величанствена једноставност и лака проверљивост доказују да је србски језик Мајка Језик. То значи да у свим језичким уџбеницима појам индоевропски језик мора бити замењен појмом србски језик.

У наставку овог писања покушаћу да на најједноставнији начин прикажем помињана правила. Тиме ћу показати колико је наше званично језикословље забасало у заблуду или злонамерје.

У наредном наставку говорићу о васпостављању неистине и спремности да се пристане на њу.

Српска распродаја националних интереса из угла Западних медија…

Мислим да је овде сваки коментар сувишан, осим да можда треба поново нагласити да је „Економист“ један веома озбиљан лист, и да њихове тврдње по многима „држе воду“. Изгледа да „енглези“ данас виде оно што већи део српске јавности- или не види, или још увек једноставно не жели да види. Бојим се, да кад многи од нас евентуално „прогледају“, може да буде сувише касно…