Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Милутин Јаћимовић: ТРОЈА И СЛОВЕНИ (СРБИ)
|
Милутин Јаћимовић, правник,
Београд, Србија |
|
ТРОЈА И СЛОВЕНИ (СРБИ)
|
|
Увод Локација Троје у литератури Скадар – српска Троја Закључци |
|
Напомене
|
|
| 1 | Књига на српском језику Р. С. Прајс: “Хомерова слепа публика” – есеј о географским условима за место Илиј у Илијади, Рад-Танјуг, Београд, 1985 |
| 2 | Новак Андесилић, Драгољуб Андесилић: “Троја и Атлантида”, КПЗ Ужице, 1994 |
| 3 | Радивоје Пешић: “Завера порицања”, Пешић и синови, Београд, 1996 |
| 4 | Јован Деретић: “Срби и Арбанаси”, с. 100, Београд, 2005 |
| 5 | Милан Ристановић: “Одисејево златно руно Јадрана”, Пешић и синови, Београд, 2006 |
| 6 | Плутарх: “Славни ликови антике”, к II, с. 118, Матица Српска, Нови Сад, 1990. |
| 7 | Љубомир Домазетовић: “Античка историја и порекло Срба и Словена”, с. 262, АБЦ штампарија, Београд, 1995. |
|
Милутин Јаћимовић је рођен 10. јануара 1962. године у Горњем Милановцу у Србији. Дипломирани је правник и ради као републички инспектор за рад. Бави се истраживањем порекла Срба и Словена. До сада је своје текстове објављивао у “Гласу Сербоне“, “Искри“ и другим часописима. На округлом столу САНУ под називом “Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца“ одржаном 21. јуна 2007. године у Београду, представио се радом “Срби и Албанци на српској земљи“. Живи у Аранђеловцу, Србија.
Извор СВЕВЛАД
|
Драган Симовић: ДОЛАЗЕ ДАНИ БЕЛЕ СВЕТЛОСТИ СВАРОГА
Долазе Дани Беле Светлости Сварога.
Из Дубине свих дубина, из Језгра ПраСуштаства, из Срца Унутарњег Неба, долазе Дани Беле Светлости Духа Стварања.
Долазе Дани Права и Правде, Дани свих догођених и недогођених Будућности, Дани Божанске Свести из ПраСвесности.
Долазе Дани Беле Светлости Сварога.
Дани у које ће се сами између се поубијати сви непријатељи наши, Дани у које ће Бог Срб открити све Моћи своје, Дани у које ће се жњети све оно што се сејало кроз векове и светове.
Долазе Дани Милости и Љубави, долазе Дани Доброте и Дивоте, долазе Дани у које ће откривена бити Тајна Бића Времена, и Тајна Суштаства Вечности.
Долазе Дани Беле Светлости Сварога.
Долазе Дани када ће се на једно Усудбено Гумно сабрати сви крвници наши, и сами себе мучити управо онако како су негда и негде мучили синове и кћери Бога Срба.
И мучиће сами себе онолико дуго колико су негда и негде, било када и било где, мучили синове и кћери Бога Срба; јер Дани Бога Срба јесу Дани Права и Правде, Дани Беле Светлости Сварога, Дани Млечне Светлости Великог Духа Стварања.
Долазе Дани Беле Светлости Сварога!
Драган Симовић: БЕЛИ СРБИ ПРОТИВ РЕПТИЛИЈЕ
(ЈЕДНО ДРЕВНО ПРЕДАЊЕ ВЕДСРБА НАСТАЛО У ПРАСКОЗОРЈЕ СТРИБОРИЈЕ)
Бели Срби већ вековима стоје на бранику Духа Словесности!
На Страшноме Месту – на Светскоме Судилишту!
Између Белих Срба и Синова Таме постоји невидљива дејствена граница од Земље до Неба.
То је вододелница између Добра и Зла, Светлости и Таме, Љубави и Мржње; божанска вододелница између Словесности и Бесловесности, између Словесног Човека и Човеколике Звери.
Бели Срби знаду ко је ко, и шта је шта!
Они то Знање носе у својему Бићу и Суштаству.
То Знање је од Великих Предака.
И то Знање се не може у свету стећи нити научити.
Само онај ко је рођен од Предака Белих Срба, има то Знање у себи.
То Знање јесте Светлосни Запис!
Већ вековима, већ стотину и осам векова, Бели Срби воде свети рат против Рептилије, против Човеколиких Гуштера, против Човеколиких Звери.
Рептилија је највећи непријатељ Словесног Човека, Божанског Човека.
Рептилија је Сенка Словесног Човека!
Рептилија – то су људи без Живе Божанске Душе!
Кажем људи, иако не припадају нити Људској нити Човечанској раси!
То су Човеколика Сподобија високе демонске оштроумности и лукавства, савршеног тартарског умећа и разума, али без Живе Божанске Душе, без Суште Творчеве Искре у себи!
Рептилија је Раса створена у Тајним Одајама Тартара, у Утроби Мајке Земље.
Измилела је, и у Свет се успузала и ушуњала, из Пурпурних Вулкана Велике Тартарије, а у Праскозорје Стриборије.
Та Раса Сподобија већ вековима влада Словесним Светом.
Та Раса Сподобија јесте Влада у Сенци, јесте Велики Брат, јесте Ариман, јесте Црнобог.
Од те су Расе Сподобија настали и постали –
Светски Зеленаши, Светски Господари Новца и Рата, Светски Хушкачи, Светски Завереници.
Они нису ни Људска нити Човечанска Раса!
Они су Раса Сенке Велике Мајке Земље.
У овоме се Предању Белих ВедСрба садржи Истина Сушта о Раси Рептилије.
Владан Пантелић: ЗНАМ-ХОЋУ-И-МОГУ
З н а м х о ћ у и м о г у
Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…
Она би да ме Првотном сну изручује!
Хоћу планине – велике, веће и највеће,
На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.
Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…
Он би да ме у свилен кревет одвуче!
Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,
Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.
О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!
Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!
Смераш у срца да широм отворе врата,
За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…
Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…
Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.
Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!
Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!
Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!
Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!
Хоћу очишћену потку свих бића и планета!
Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!
Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА
Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА
Posted by biljanadikovic / In MAIL – RSS FEED, Биљана Диковић, Други пишу, ИСТОРИЈА, НАЈНОВИЈЕ, СРБИЈА и СРБСКЕ ЗЕМЉЕ / February 8, 2013
3 Гласови
Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА
“СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО – ПОСЛЕ ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ – МОЖЕ ДА СЕ ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ КОРЕНЕ, ОН ИЗГЛЕДА КАО НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА ИЗ КОГ ЈЕ ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ”.
КАТАРИНА ВЕЛИКА или: ЦАРСКА СЕ НЕ ПОРИЧЕ, ЈЕЗИК СЛОВЕНА БИО ЈЕ ИЗВОРНИ, односно ПРВОБИТНИ ЈЕЗИК
“Кад се, дакле, Словенство непристрасно посматра са научно-
филолошког гледишта и када се детаљно испитају његов предхришћански живот и древни обичаји… онда и његова и општа историја добијају други изглед. Историја Словена престаје да буде историја народа, или расе, која се има сматрати као удаљена од културе за читаве векове и просторе.
Напротив, као историја Народа који је дао РЕЧ, ВЕДЕ и ВЕДАНТУ, она
постаје општа Историја, Историја носиоца оне људске мисли, која и данас, зрачећи, извире из безгранично простране и несравњиво чисте, бесмртне Словенске Душе, осветљавајући остали део човечанства”
1. – Живанчевић, о.ц., стр. 24
И у срцу те расе живела је и радила једна велика царица, по имену Катарина Велика, за коју западно-европски писци тврде, да је била немачког порекла. Управо то тврди извесни Бернар Бонилори (Beraard Bonilauri) у свом чланку од 8. јула 1987., објављеном у париском листу “Фигаро”. Прочитавши то у неком тексту написаном без правог познавања предмета, Бонилори – вероватно – никада није ни покушао да провери тачност тог обавештења, управо као сви они писци, који су се служили Тацитовим вестима о “Германији”, а да никада нису схватили, да ни сам Тацит није знао докле се простире “Германија” и ко су на тој територији “Германи”?! Не, није Катарина Велика била германска принцеза и то су људи, који су се налазили око ње веома добро знали. У ствари је и незамисливо, да једна германска принцеза оног доба прва обелодани идеју о, како пише Бонилори, супериорности словенске расе. У ствари, очито је, да се овде ради о ономе, што ми стално подвлачимо кроз ову студију, а то је непознавање праве историје наше старе Европе. Међутим, оно што Западна Европа још данас не зна, Катарина Велика и сва њена околина је то морала знати, јер она није била германског, већ поуздано словенског, лужичко-српског порекла, што доказује и титула њеног оца, који је био принц области Анхалт-Зербст. Овај други део имена, којим се у свом заједничком делу баве Шафарик и Суровјецки, деформација је имена од корена СРБ-… Пре упада Германа, та област се сигурно звала СРБИШТЕ…
”… fut la premiere a proclame la superiorite de la race slave. Et
en particulier, elle voulait demontrer que le slavon etait la langue
originelle du genre humain. Dans une lettre adressee a Grimm, en
1784., elle ecrivait quе les anciens Slavons avaient donne leur nom
a la plupart des riviers, montagnes, vallees, et contrees de la France,
de l’Espagne, de l’Ecosse et d’autres lieux”.
C обзиром на страхоте, које су Германи примењивали при уништавању и истребљењу Лужичких Срба, па с обзиром на германизацију северних Словена њиховим насилним превођењем у нову веру (О чему постоје историјска сведочанства и литерарни описи, као и низ поетских дела прожетих истим духом као и поезија балканских Срба).., с обзиром, дакле на све споменуто, једна особа оптерећена германским духом једне крваве прошлости, тешко да би могла да изјави нешто слично ономе, што нам износи Бернар Бонилори као изјаву Катарине Велике, која је:
“…била прва (тј. Катарина Велика), која је обелоданила супериорност
словенске расе. А особито је хтела да докаже, да је СЛОВЕНСКИ БИО
ПРВОБИТНИ ЈЕЗИК ЉУДСКОГ РОДА. У једном писму, које је упутила
Гриму 1784. г; она је писала, да су стари Словени дали своја имена
највећем броју река, планина, равница и области Француске, Шпаније,
Шкотске и других крајева… ”
Мудри народ је одавно рекао: “ЦАРСКА СЕ НЕ ПОРИЧЕ”, јер је онај, који је носио ту величанствену титулу, свестан своје одговорности и потребе, да увек ходи путем истине, пре сваке изговоренене речи морао – не само да добро промисли, већ – пре свега – да добро упозна оно, о чему ће да говори, не одступајући од истинитог казивања… Катарина Велика је морала имати око себе најученије људе свога времена, који су јој омогућили, да стекне сигурно знање, а та сигурност се веома добро осећа по начину и једноставности, којом је дала одређена саопштења Гриму…
“Најезде које су представљале ужас за Европу, биле су најезде Хуна,
Авара, Бугара, Казара, Мађара и Печенега, који су наваљивали у хордама из Азије као страх и трепет за Европу. Били су то народи монглоско-турско-финског порекла. Међутим, ни један од индоевропских народа није тако касно, тј. y IV, V веку, или касније по Христовом рођењу дошао из Азије у Европу. Тако с потпуном сигурношћу тврдимо и знамо, да су Словени део индо-европског народа. А ако су Словени 3 дошли из Азије у Европу, то је било тако давно и у тако далеким временима, да их је немогуће сагледати. К томе додајемо сродност словенских језика с другим језицима европских народа… Обликовање, изведенице, композиција речи, формирање глагола, затим прозодија, особито у њеним старијим облицима у старогрчком, латинском, немачком, литванском и словенском, толико је у ових пет језика слична, да се кроз то морају препознати сестре, кћери и ЈЕДНА ПРАМАЈКА, КОЈЕ СУ СЕ РАЗДЕЛИЛЕ ТЕК КАСНИЈЕ, ПО ДОЛАСКУ У ЕВРОПУ, ШТО СЕ ТАКОЂЕ ДЕСИЛО У ЈЕДНО ДАВНО ДОБА. Да се та подела догодила у Европи, а не у Азији, за то тврђењеје Шафарику доказ чињеница, што је сличност наведених пет језика много већа од њихове сличности са азијатским језицима исте групе.”4
2. – Adolphe Pictet, Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs; essai de paleontologie linguistiaue,
Paris, 1877., 2 volumes.
дођу Словени, већ Срби, јер је име Словен касна појава.
Адолф Пикте као да надовезује своја размишљања на Шафарикова, када каже, да живи само зато, да открије, који је био тај давни народ, који су за Шафарика, на основу његовог енциклопедијског рада били – Срби.
А да су баш Срби били тај стари народ, каже то и Атињанин Халкокондило, историчар, износећи исто тако смело као и Шафарик тврђење παλαιτοτατον, тј. НАЈСТАРИЈИ, у односу на Трибале, које неки убрајају у Трибале, неки пак у Трачане, а неки у Илире, што само потврђује мишљење о трибало-трачко-илирској великој сродности, или тачније – и истоветности. Но Халкокондило се не зауставља само на томе, већ пишући:
“Трибали… народ најстарији и највећи међу народима… “,
он додаје, да су Трибали Οι Σερβοζ, Срби, при чему добијамо једини могућ и логичан закључак: антички Трачани, Илири, Трибали и др., сви су били једнородни и једнојезични и – како каже – и Херодот за Трачане, и Халококондило за Трибале – имали су сви исте обичаје. А ослањајући се – између осталих – управо и на Грка Халкокондила, ми знамо, да су они уједно сви били Срби, а тек касније Словени, име потврђено тек у првим вековима по Христовом рођењу. Овај закључак је тако јасан и толико логичан, заснован нa документима разних аутора и није последица никаквог договора, као што је био, нпр., онај прошловековни, којим се одлучило, да је Трибала једноставно нестало, као да их је однео какав тајанствени ветар…
” Les Slaves etablis en Europe depuis la plou grande antiquite… ”
тј.:
“Словени, настаљени у Европи од најдавнијих времена”,
што се, с обзиром на његов наслов дела односи на Јужне Словене, одн. Србе. Н. Фрере (Nic. Freret) је, како каже Шафарик, имао ВЕОМА ВИСОКЕ ИДЕЈЕ О СТАРОСТИ СЛОВЕНА, ПА ЈЕ ЧАК СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК СМАТРАО МАЈКОМ ТРАЧКОГ И ГРЧКОГ’5, чиме смо се мало детаљније забавили у поглављима о Писму, о Платону, Данковском, итд. А Никола Фрере је био веома учен човек и поседовао је компететност у различитим подручјима науке: бавио се хронологијом старих народа, затим географијом, филозофијом, граматиком и сматрао се врло критичним… То је стварно страшно, – потпуно затајити учење таквог једног истраживаоца!
5. – Ouvres ed. 1796. T. I. Memoire de l’Academie d’Inscription, Tome XXI
Андре Лефевр (Andre Lefevre) у свом делу “Расе и језици” (” Les races et les lingues”) стр. 170. пише:
“… la culture, relativement moderne des Slaves ne les empeche pas de REMONTER AUX PLUS ANTIQUES EPOQUES DU PARLER INDO-EUROPEEN. Leur GRAMMAIRE EST EMPREINTE D’UN CARACTERE tout-a-fait ARCHAIQUE, SURTOUT DANS LA DECLINAISON. Le GROUPE EST TRES UNI… ”
”релативно нова култура Словена не спречава их, да се нађу у
најудаљенијим временским периодима индоевропског говора:
њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито
у деклинацијама. Група представља велико језичко јединство… ”
Словени, дакле, по највећим језичким стручњацима, представљају језичку јединственост на највишем нивоу, тј. на нивоу СЛОВЕНСТВА, што је сасвим супротно злонамерности и незнању, по ком је само међу Јужним Словенима створено више језика, па чак и на вештачки начин, само да би се одговорило политичким амбицијама, које немају никакве везе с научном истином! У целој тој збрци, српски народ је лишен свог језика, па његово самостално име и не постоји, премда се кроз векове узимао у обзир као језик, којим је – после руског, говорио највећи број Словена. А то се да закључити и из сведочанства баварског географа из IX века, који је оставио записано:
”ZERVIANI, QUOD TANTUM EST REGNUM, UT EX EO CUNCTAE GENTES SLAVORUM EXORTAE SINT ET ORIGINEM SICUT AFFIRMANT DUCANT ” .6
“ЗЕРВИАНИ (Срби), чије царство је толико, да су од њих
произишли сви словенски народи, како тврде и од њих воде
порекло “.
6. – München, Hormayurs Archiv, XVIII, p. 282.-283.
Павле Јосиф Шафарик у “Старожитностима”, св.1, параграф 40., говорећи о Србима, КОЈИ ЖИВЕ У ЕВРОПИ ОД НАЈДАВНИЈИХ ВРЕМЕНА, или – што је исто – каже он – од праисторијског доба.тврди да један тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости.
У вези с тим он прелази на проблем језика и каже (на истом месту), ДА СЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК РАЗВИО САМ ОД СЕБЕ, те да носи у себи и у својим облицима (in Stoff und Form) ЈЕДАН ТАКО СНАЖАН ПЕЧАТ ОРИГИНАЛНОСТИ, А ТА ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДОКАЗ, ДА СУ СЛОВЕНИ – У НЕКУ РУКУ – САМОНИКЛИ, НЕ ПОСТАВШИ НИКАКВОМ МЕШАВИНОМ – НИТИ У РАСНОМ, А НИТИ У ЈЕЗИЧКОМ СМИСЛУ, што САВРШЕНО ОДГОВАРА ПИКТЕОВОМ ТВРЂЕЊУ О “ДАВНОМ НАРОДУ – ЧИСТОМ ОД СВАКЕ МЕШАВИНЕ, КОЈИ СЕ – НАЈМАЊЕ 2.000 година пре Христа -ПРУЖАО ОД ИНДА ДО ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ”, а који он – упркос толикој бројности, на жалост, није успео да пронађе.
Тако би, када се све до сада речено узме у обзир, могли да сведемо наша разматрања у овом поглављу на следеће:
1 – Древни антички Пелазги, Трачани и Илири били су антички Словени. Ми смо у овој студији приказали неколико аутора, чија дела су оријентисана у том смислу. Међутим, Милош Милојевић и Сима Лукин-Лазић цитирају – сваки – по неколико десетина писаца, сагласних с централном идејом ове расправе. Назив Илир за Србе сачувао се готово до нашег времена, док назив Трачанин постоји – у писаним документима – чак до XVI века. Тако Јован Рајић наводи, како изванредни мађарски историчар, Иштванфи, назива Србе уопште Трачанима, а поименце српског деспота Ђорђа Бранковића. Иштванфију прикључујемо један други велики ауторитет свога времена, који је то остао до данас – Мојсија Хоренског, који у IV веку по Христу тврди, ДА СУ ШЕСТ ПРОВИНЦИЈА ТРАКИЈЕ, од КОЈИХ ЈЕДНА ВЕЛИКА (МЕЗИЈА) – НАСЕЉЕНЕ СЛОВЕНИМА.
Према свему напред изложеном, језик тог бројног и распрострањеног народа, морао је – управо као и сам тај народ – носити печат велике старине, јединствености, па – према томе – и изузетне постојаности, “без наглих криза”, какве су имали по Меје-Вајану: грчки, италски, особито латински, па немачки, одн. германски. По њима се напред побројане одлике налазе само у “заједничком словенском”, како су њих двојица и назвали своје дело (“Le slave commun”), што бисмо ми – на основу неких других озбиљних лингвиста могли да допунимо, или коригујемо са “архајски српски”. Они су наиме, у овом управо споменутом делу закључили, да је:
“… заједничким словенским језиком говорио некада један јединствени
народ, који је поседовао свест о својој јединствености. ”
Тај јединствени народ, Сипријан Робер је назвао ПОЧЕТНИ НАРОД МАЈКА, док му је његов језик био ЈЕЗИК – МАЈКА, што је за њега био СРПСКИ НАРОД и СРПСКИ ЈЕЗИК.
Пре Сипријана Робера до исте констатације дошао је и Павле Јосиф Шафарик и то – као изузетан познавалац – не само класичног грчког и латинског, већ и савремених европских и – особито – без изузетка – свих словенских језика, што значи, да није било могућности, да се такав један учени полиглота превари. Цело то подручје било је део његовог бића, а целокупно славистичко знање био је његов живот.
У том смислу, а у вези управо са Шафариком, професор Костић доноси једну значајну и занимљиву појединост, па пише:7
“П.Ј. Шафарик је више пута, а особито у својој српској читанци, изразио
један веома занимљив закључак, а уз то од највећег значаја. По Белићу (Народна Енциклопедија СХС) у тој читанци је по први пут ДАТ ПРАВИЛАН ПОГЛЕД НА ПОРЕКЛО СРПСКОГ ЈЕЗИКА и покушај његове кратке историје. Објављена 1833.г., она доноси Шафариково мишљење, да је СТАРИ СРПСКИ ЈЕЗИК БИО САСВИМ СЛИЧАН ТАДАШЊЕМ, САВРЕМЕНОМ, ШТО ПРЕДСТАВЉА РЕТКОСТ У ИСТОРИЈИ ЈЕЗИКА. Он каже дословно:
“Српски језик има извора и помоћних средстава (из високе старине) у
довољној количини, да се питање његове старине… може да реши најкраћим и најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да испитамо српске споменике временским редом… па да дођемо до резултата, да је У СРБИЈИ ОД ПАМТИВЕКА постојао поред црквеног дијалекта… у исто време и један самостално образовани СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ЈЕЗИК, КОЈИ СЕ У ОСНОВНИМ ТАЧКАМА ПОДУДАРА СА ДАНАШЊИМ…”
7. – Л. Костић, Изјаве странаца о српском језику, 1964., стр. 15.
Овом свом чврсто и солидно заснованом уверењу, Шафарик на стр. 71. “Порекло Словена”, прикључујући се Халкокондиловом уверењу, да су Трибали – Срби, додаје убедљиво:
“СЛОВЕНСКИ ПЕЧАТ ГЕОГРАФСКИХ ИМЕНА ТРИБАЛА ПОСЕБНО
ЋЕМО ДА ОБРАДИМО, те ћемо тако из хаоса ТРАЧКО – ИЛИРСКИХ
НАРОДА ИЗВУЋИ ЈОШ ЈЕДАН СЛОВЕНСКИ НАРОД… ”
Критични Шафарик у закључку овог одељка љутито умује:
“Цела ова збрка потиче због тога, што је код Грка и Римљана владало
потпуно непознавање страних језика, а и због склоности новијих историчара, да учине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Европе, осим управо споменутих Грка:и Римљана, да нестану, изумру и буду замењени онима, који наваљују из Азије. ”
Остајући тако чврсто на својим позицијама, Шафарик користи сваку прилику, да покаже – не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, итд., него и да пружи доказе, да је једно јединствено име било свима њима “опште и домаће”, а то је – СРБИН.
Он чак допушта, да су нека племена међу Словенима била “еntslowenisiert”, тј., да су изгубила словенско обележје у језичком погледу, али – што се српског језика тиче, Шафарик упорно тврди:8
“… wahrend sich, nach der gewonlichen Anname, in Thrakien und lllyrien gleich alte Serbische Sprache im GANZEN REIN VON SOLCHEN ENTRATUNG ERHALTEN НАТТЕ… ‘
A то значи:
“… док је, како се обично узима, У ТРАКИЈИ И ИЛИРИЈИ ПОДЈЕДНАКО СТАР СРПСКИ ЈЕЗИК ОСТАО ПОТПУНО ЧИСТ ОД ТАКВЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ..”
8. – Über die Abkunft der Slawen 2, p. 149. . .
Па будући, дакле, да је српски језик – по Шафарику: ЧИСТ, ВЕОМА СТАР, ГОТОВО НЕИЗМЕЊЕН, оно, што он каже о пореклу и почецима словенског језика уопште, а с обзиром и на друге ауторе, који тврде, да је међу словенским језицима српски најстарији, у првом реду може да се примени на српски језик, као нпр.:
“Die slawische Sprache ist selbststandiger Natur und stammt vonn keiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN NACH LANGEN JAHRHUNDERTEN UND VIEL – facher Umstaltung aus ihrem Baue und ihren Wurzeln entnehmen kann, scheint sie ein unmit telbarer SPROSSLING DERSELBEN URSPRACHE ZU SEIN, AUS WELCHER DIE ALTINDISCHE
SANSKRITA HERVORGEGEN…”
Ево, како гласи ова јединствена Шафарикова порука:
“СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ
ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО – ПОСЛЕ
ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ – МОЖЕ ДА
СЕ ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ КОРЕНЕ, ОН
ИЗГЛЕДА КАО НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА ИЗ КОГ
ЈЕ ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ”.
* * *
Ми смо отпочели ово поглавље ЦАРСКОМ РЕЧЈУ Катарине Велике, а завршили смо га ЦАРСКОМ МИШЉУ једног умног припадника СЛОВЕНСТВА.
Нека би нам обоје – надахнути свако на свој начин – послужили као путоказ при нашем тражењу истините историје нашег континента, над којим се вију тендециозно наметнути фалсификати уместо праве науке…
Извор – http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Katarina+Velika+srbska
Преузето са СРБског ФБРепортера
Славиша К. Миљковић: ОТКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈЕЗИКУ СРБА (6)
Славиша Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6
фебруар 7, 2013 — Небојша
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
http://wp.me/p3KWp-64I
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст
6. Одреднице ШУ и УШ
Славиша К. Миљковић
(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!
ШУ (шу = земљом учен/плодан; шу = ваздух).
УШ (уш = учена/плодна земља/основа/површина; уш = испуњеност/ тврдоћа);
Зашто је ваздух одређен са шу?
Из два разлога: шу = земљом учен/плодан (највише ваздуха има изнад саме земље, са надморском висиним опада његова густина. Ваздух (шу) јесте невидљив и доживљавамо га као празнину. Зато мора бити супротност појму тврдоћа/испуњеност (уш). Један од начина да прикажемо ваздух јесте да прикажемо неки шупљи предмет пун ваздуха. Која је то шупљина свима видљива, свуда присутна? Па рупа у земљи: ш(земља) + у (∪-облик = рупа) = (у) земљи рупа. Да је шу = ваздух, потврђује и староегипатско божанство ваздуха по имену Шу(1)!
Али, ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи шу, то шу значи ваздух?
Ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи уш, то уш носи поруку испуњености/тврдоће (све супротно од прозирности/празнине ваздуха)?
Предлажем да се уверимо да се ово египатско божанство и те како налази присутно у србском језику, тј. да је србски језик. Неке речи ћемо сагледавати у левом и десном читању како би смо се уверили у законитост на којој почива читав србски језик:
– шуба (дугачак капут постављен крзном) = шу (празно) + ба (душа) =празна душа, јер у његову “празнину” човек увлачи своје тело. Здесна: аб уш = основа чврста (јер је на њој постава мека/крзнена). Сличну причу имамо и у речи:
– шубара (велика крзнена капа) = шу ба ра = шупља душа топла/ округла. Здесна: ар аб уш = топла основа чврста (јер је шубара капа од крзна);
– кошуља јесте одевни предмет који садржи шу-празнину у коју увлачимо тело. Независно од тога, к ош ул ја = пратим веома топлотом ја (кошуља чува телесну топлоту). Здесна: а јл уш ок = ја спојена тврдоћом једном(кошуља јесте чврста целина која укупно штити тело од хладноће и гребања);
– сцхух (ципела, нем.) = шу х = ваздухом спојена (ципела јесте празнина у коју стављамо ногу). Здесна: х уш = спојена чврстоћом/тврдоћом (јер штити ногу);
– шукаре (поцепана одећа) = шу ка р е = ваздух пратилац кретању јесте(одећа кроз чије рупе несметано пролазе ваздух). Здесна: е р ак уш = јесте кретање јако тврдо (цепање може изврћити само тврдоћа/снга);
– шубонити (пуно одзвањати) може само оно што је шупље, пуно ваздуха, празно. Здесна: ити но б уш = ићи не богом тврдим (не може одзвањати пуноћа, одзвања само празнина којом господари ваздух (бог Шу));
– шуга (кожна заразна болест, перс.) = шу г а = ваздухом/празнином глагољим ја (шугу изазива паразит шугарац који се креће кроз кожу и изазива несносан свраб; суштински, он прави “тунеле” (празнину) у кожи.
_________________________
1. У египатској религији сунчано божанство које симболизује атмосферу. Шу се ослања на земљу (Геб) и држи високо куполу неба (Нут) стварајући простор човечанству за дисање и живот. Представљен је као човек како носи перо на глави. Његова жена била је Тефнут.
Питање: Како је наш предак без електронског микроскопа знао суштину ове болести? На ово питање неће нам одговорити наше званично језикословље. Здесна: а г уш = ја глагољим тврдоћом (може правити тунеле само тврдоћа/ снага/пробојност);
– шуљак (пањ; жито које је при вејању помешано с плевом; шупаљ орах или лешник, закржљао плод). Овде се јасно примећује шупљина: пањ изнад себе има “шупљину” јер је стабло посечено; жито које вејањем оде у плеву је лако (има шупљину); шупаљ орах уместо јатке има шупљину пуну ваздуха. Здесна: ка јл уш = пратилац спојен тврдим (десна супротност мекоћи/шупљини);
– шум (врста неодређеног звука) = шу (ваздух) + м (вода) – јасна порука да је човек шум везао за кретање ваздуха/ваздухом и кретање воде/водом. Зашто? Звук је могућ само у ваздуху; кретање ваздуха прави препознатљив шум у шуми; и кретање воде прави шум који мора бити препознатљив јер човек зависи од питке/течне воде. Здесна: м уш = вода тврда (изворно, тврда вода = залеђена вода; она не прави шум јер не тече);
– шума (биљна заједница дрвећа) = шу ма = ваздуху мајка (шуме производе најважнију количину кисеоника – најважнијег састојка ваздуха). Здесна: ам уш = силно непрозирна (за разлику од ваздуха, кроз шуму се не може гледати);
– шунд (роба без вредности, “празна” роба) = шу н д = празнином рођен добро. Предлажем да читаоци надаље сами сагледавају читање здесна;
– шут (неупотребљив, отпадни материјал) јесте материјал без вредности, “празан” материјал;
– шут (без рогова) = шу (ваздух) + т (потврдно) = потврдно ваздух (на месту где треба да су рогови). Отуд кошута, животиња без рогова;
– шут (у спорту ударац лоптом према голу). Лопта је шупља, лопта путује ваздухом;
– шуфт (хуља, подлац, нитков) = шу фт = празнином спојен (“празна”, безвредна особа);
– шунка (свињски осушен бут) суши се на топлом ваздуху који струји: шу н ка = ваздух наш/рађајући пратилац;
– шуњка (њушка) = шу н ј ка = ваздух наш спојени пратилац (њушка јесте део главе кроз који пролази ваздух);
– шупа (помоћна зграда од дасака или неког другог нечврстог материјала). Зато кроз њу слободно циркулише ваздух: шу + па(понављање) = понављање ваздуха;
– шупак (отвор дупета). Кроз њега излази “ваздух” познат као прдеж;
– шупаљ – онај који садржи само ваздух;
– шутати (ћутати) = шу т ати = ваздухом потврдно прелазити преко. Говор јесте процес где плућним ваздухом стварамо звук који путује ваздухом. Код ћутања ваздух је без звука, тада ми само дишемо (издишемо, дајемо ваздух) без звука;
– шућмураст (који је неодређене боје; сивкаст; пепељаст) проистиче изефекта ваздушне перспективе: што је предмет удаљенији од нас, боја му је неодређенија, због “боје” ваздуха, нагиње сивој и плавој боји. О томе је давно писао Леонардо и то приказао на својим сликама;
– шућурица (врста бундеве) јесте, као и све бундеве, боба која се одликује шупљином;
– шухва (сумња) нагриза човека (црв сумње) и у њему прави празнину (шупљину): шу (ваздух = празнина) + х (небо/ваздух = празнина) + ва(кретање: најлакше је кретање кроз ваздух) – опис велике (ваздушно-небеске) празнине која се креће (увећава);
– шушур (слаб шум) = шу шу р = шу-шу кретање;
– машур (плитка кошара) = м а шур = ма (мајка = она која рађа) + шу р = ваздушно кретање) = рађам ваздушно кретање (кроз кошару слободно струју ваздух);
– мошус (“миришљава” супстанца коју луче неке животиње). Из искуства знамо да се мириси преносе ваздухом: мо шу с = хоризонтално ваздухом слови/закони (мирис се креће ваздухом, најгушћи ваздух следи површину земље);
– кашун (дрвени сандук) = ка шу н (наш) = пратилац Шу наш (одлика сандука јесте празнина у којој је ваздух).
Уследиће сада неке уш-речи и њихова одређења здесна:
– рушити (чинити да саграђено падне) = р уш ити = кретањем тврдим ићи(зид и дрво се не могу рушити пером птице, већ секиром, мацолом, овном…). Здесна: ити (ићи) + шу (ваздух) + р (кретање/реч) = ићи ваздухом кретањем (рушење јесте кретање ваздухом);
– бушити (правити рупу) = б у ш ити = Бог уком Земљом ићи (ук = штрцање семена). Изворно, прво бушење обавио је Бог јебући Земљу. Здесна гласи: ити (ићи) + шу (ваздух) + б (Бог) = ићи Шу-богом, продирати Шу-богом. Кад бушимо рупу, ми кроз материјал правимо ваздушни тунел;
– сушити (уклањати влагу) = с уш ити = слови/закони испуњено кретањем (најбоље се суши оно што је изложено ветру и сунцу, тј. изложено Сунчевим зрацима у дужем периоду). Здесна: ити (ићи) + шу(ваздух) + с (слово/закон) – јасно одређење да је процес сушења законитост кретања проистекла из божанства задуженог за ваздух;
– бушак (лешник који је пробушен и поједен од црва) = буш + ак (јак, а = ја) = бушан јако. Здесна: ка (пратилац) + шу (Шу) + б (Бог) = пратилац Шу-бог = пратилац ваздух;
– гуша (грло) = г уш а = глагољим испуњеношћу ја (гуша јесте испуњеност јер се ту укрштају путеви ваздуха и хране). Здесна: а (Бог) +шу (Шу) + г (глагол) = бог Шу глагољи. Гушом протиче ваздух до плућа и из плућа. У том процесу настаје говор;
– гушта (густиш) = г уш т а = глагољим мноштвом потврдним ја. То јесте супротност десном читању: ат (ићи непрестано) + шу (вздух) + г (глагол, глагољити) = кретањем ваздух глагољи/говори (кроз густиш лако пролази само ваздух и тада прави карактеристичан шум);
– душа = д уш а = добро испуњујем ја (испуњује људско срце). Здесна: а(Бог) + шу (Шу) + д (добро) = бог Шу добар. Душа условно јесте нематеријалност те је тако празнина – иако испуњује човека;
– душик (азот, гас који је најприсутнији у ваздуху) = добро испуњује небо(јер је најприсутнији у ваздуху; небо јесте оно што је изнад земље). Здесна: ки (земља) + шу (Шу) + д (добро) = земља бога Шуа добра. Дакле, гас азот јесте основа ваздуха (јер га има највише), јесте “земља” на коју се ослањају остали гасови који сачињавају ваздух;
Немогуће је овде набројати све србске речи које у себи јасно садрже ово “египатско” божанство, тј. поруку да је Шу = ваздух. Међутим, ту поруку носе и многе друге “стране” речи:
– śū (чешљање, чешаљ, кин.) = ш у = основа учена/плодна (чешаљ јесте људска умност; има основу из које расте много зубаца); шу = ваздух(чешаљ јесте шупаљ: после сваког зупца следи ваздух; чешљање се врши тако што зупци чешља (и слово Ш = чешаљ), усмерени (⋃ = усмереност доле, ка кожи (главе)) пропуштају влати косе/длаке кроз своје шупљине). Да је чешаљ испуњеност (уш), не би могао да чешља;
– śū (књига, кин.) = ш у = основа учена плодна (из основе расту многобројне странице); шу = ваздух. Примећујемо да после сваког зупца на чешљу долази један ваздушни “зубац”; код листања после сваке странице долази ваздух; и после сваког слова долази празнина (“ваздух”), после сваког реда – такође. Читање књиге јесте својеврсно чешљање (и ту су “зупци” усмерени према глави и “глави”). На слици доле видимо да чешаљ и књига имају исту шему, тј. да значење ових кинеских речи проистиче и из графике србских слова; слово Ш условно јесте чешаљ/књига; његови зупци смештен унутар основе/корица које имају У/⊔-облик, тј. изворни облик слова У;
– śū (истицати се, кин.) = ш у = земљом учен/плодан (највише се истиче онај који је високо из земље израстао); шу = ваздух/провидност. Истиче се погледу само оно што је унутар ваздуха. Ваздух јесте прва провидност;
– śū (редак, разређен, кин.) = шу = ваздух (он јесте редак, толико редак да се кроз њега може видети, тј. он са̑м је невидљив);
– śù (дрво, кин.) јесте земљина ученост/плодност (ш у); дрво јесте саставни део шуме која ваздух (шу) оплемењује кисеоником;
– śù (причати, излагати, кин.) = шу = ваздух. Причање јесте кретање/ шум ваздуха. Слично одређење је и:
– šyō (говорити, разговарати, причати, кин.) = шу о = ваздух он;
– šyĭ (вода, кин.) = ш у и = земљом плодност спојена/покретана; шу и =ваздухом спојена (вода долази са неба, тамо је ваздухом спојена);
– šyì (спавати, кин.) = шу и = ваздухом спојеност (док спавамо не једемо и не пијемо, потрбан нам је само ваздух); ш у и = основом плодном спојен(ми смо деца Мајке Земље и спавамо у њеном крилу; спавамо лежећи на некој мекој равнини која је, изворно, замена мекој и равној земљи која носи плодност);
– śūнyа (нула, санс. 44, 176) = шу рођена ја = ваздухом рођена ја(празнина/шупљина нуле).
У мојим књигама налазе се на хиљаде других шу/уш-речи које потврђују чињеницу да је староегипатско божанство ваздуха носи србско име!
У следећем наставку говорићу о одредници АШ (камен) и ША (вода).
Преузето са србског сајта НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА
НОВАКОВИЋ: Непријатељ је у Београду!
Непријатељ је у Београду!
6. август 2011. | Васељенска.тв
Пише: Миодраг Новаковић
Сун Цу Ву је једном рекао „Ако добро познајете непријатеља и самога себе, онда се не треба бојати исхода стотину битака“…
Уважени читаоче, наравно да НАТО и шиптари на Косову немају шансе против целог Српског народа и Српске државе- Али данас је на Косову голоруки Српски народ и нешто мало добровољаца из Српских земаља. Што можда и може да буде довољно да се за неко време одбране компактне српске енклаве- али без праве војне подршке државе Србије, таква опција нема шансе на дуготрајни опстанак. Сада је важно разумети да је фокус домаће и међународне јавности на Космету, и НАТО окупатори и њихове шиптарске слуге то добро знају, и знају да не смеју да понове погром из 2004 године.
Зато је сада веома важно истрајати у садашњем величанственом и поносном „гандијевском“ отпору који су наши Срби на Космету демонстрирали у последњих десетак дана. Нама „доле“ (за мене је Косово увек било „горе“) не требају усијане главе, не требају нам инциденти који могу да дају повод окупатору за агресију, и окрену светску јавност против нас.
Браћо моја, јунаци Лазареви тамо „доле“, слушајте само ваше локалне Вође… Они вас воде веома мудро. Знају да се данас на Космету решава и њихова судбина заједно са вашом. Нема боље потврде ових речи, од величанстваних слика са барикада, где сте сви заједно, са својом децом, свештеницима, лекарима, учитељима, студентима, градоначелницима… са осмехом на лицу, пркосно гледали у цеви окупаторских тенкова!
Једини који то не знају- да се данас на Космету не решава само судбина Лазаревог народа и њихових народних трибуна, већ судбина целог Српског народа и свих „српских“ Вођа- јесу управо они што су у ваше име потписали неке безвредне папире, у некој још безвреднијој окупаторској бази, уз окупаторску цев наслоњену на слепоочницу… Оно што Тадић и његови емисари не знају или не желе да знају, то је да се на Косову од памтивека решавала судбина васцелог Српства и васцелог српског „вођства“… И тако печатећи вашу судбину- закуцали су и ексер у властити ковчег!
Зато сада, и ви браћо из срца Србије будите мудри, помажите нашем народу на барикадама у величанственом гандијевском отпору, и не чините ништа да им отежате положај. Сву вашу ратоборност усмерите овде у Србији на смену овог издајничког режима. Једном, када наша Српска држава буде поново у српским рукама, моћи ћемо да помогнемо нашој косовској браћи и сестрама на прави и на „легалан“ начин.
За случај да окупатор одлучи да понови погром из марта 2004, ми имамо (преко наших патриотских покрета и странака) формиране и организоване спискове за најмање 2 дивизије добровољаца, територијално распоређене у „граничном“ појасу…
И ако затреба наши патриотски синови из редова Српске војске и жандармерије, часни официри и војници- који служе својој отаџбини а не издајничком вођи- неће издати своју земљу- већ ће издати прекаљеним добровољцима сво потребно наоружање! Нови мартовски погром не сме да се понови! И ако наш „про-српски председник има стомак да призна свако „фактичко стање“ на терену, нарочито оно остварено преко српских живота- Наш народ више нема!
Нашим патриотским покретима и партијама, ових дана прилази један велики број официра војске и жандармерије, који се сами стављају на располагање српском народу и својој отаџбини. Ових дана није било случајно упозорење Полицијског синдиката Србије „српском“ режиму да их не користи више против властитог народа…
Зато, браћо и сестре Срби, на косовским барикадама, сада „памет“ у главу- уједињени са својим вођама, издржите у јуначком „гандијевском“ отпору! Не делите се, и не наседајте гласинама. Режимски медији данас шире лажи више него икада, или бар не саопштавају пуну истину… „Вођа“ се спрема да на велика звона прогласи велики успех непостојеће српске дипломатије, и још једном обзнани народу визију евроунијске фатаморгане… И потом вашим тамничарима преда кључеве капије Лазаревог Царства!
Овај пут то му неће поћи за руком…
Драган Симовић: БУЂЕЊЕ И ОСВЕШЋИВАЊЕ ВЕДСРБСТВА
Ми морамо да схватимо, и освестимо, да су врази, душмани и непријатељи ВедСрбства, вековима неговали и разрађивали лукавство (а лукавство је најнижи ступањ интелигенције; односно, то је она врста интелигенције која служи само за мађије, обмане, преваре и лажи!), како би нас (Нас!) замађијали, опчинили (чинима опчинили!), обманули и успавали, те да нас (Нас!) тако опчињене и замађијане, жедне преведу преко потока, а то значи, да нас преуме, превере и развере и, на концу, да нас као БеСловестан Народ сатру, затру и пониште.
Зашто су врази и душмани приступили најпотуљенијем лукавству у вековном рату противу ВедСрба и, да видимо, ко су, уистини, наши непријатељи?
Лукавству су пристули из више разлога, а ми ћемо разјаснити оне најсуштаственије.
Они су (врази, душмани, изроди и непријатељи ВедСрбства!) још пре много векова појмили, да нису дорасли Нама; да против Нас не могу ни на једном пољу да се носе (ни на ратничком, нити на духовном и умном!), па су после дужег истраживања и испитивања (преко ухода и доушника својих), дочули и сазнали да ВедСрби, у свом Бићу и Суштаству, немају уопште усађено начело лукавства.
Разумљиво је, да један Божански Народ (а ВедСрби јесу управо то: ВедСрби су Звездана Раса) нема у својему Бићу и Битију усађено начело обмане, преваре и лажи (као што, рецимо, немају ни Абориџини, а нису имали ни Бели Индијанци, који су, уистини, само због тога и нестали!), јер Словестан Божански Народ и није створен за обмане и преваре, већ је постао, и у свет овај послан, да би био СуТворац са Великим Створитељем у Стварању бића и светова.
Вероватно је свако од вас (а Вас, који читате ова моја песничка писанија, и појимам и доживљавам као словесне и освешћене, као самосвојне и самобитне личности!) у сусретима са различним људима, запазио да, што је неки човек на нижем ступњу Ума и Духа, тиме бива све потуљенији и лукавији, па, на неки начин и опаснији (опаснији по Вас!), јер ви, будући да по својој Природи нисте то (нисте лукави и зли!); дакле, Ви наивно верујете, да ако Ви нисте лукави и зли, да ни други то нису! Али, ти други, управо то јесу!
А сада ви видимо, ко су и одакле су и чији су ти наши вековни врази и душмани?
На Земљи постоје две основне расе људи илити словесних бића, чије је раздвајање и разлучивање исправа (у Праскозорје Стриборије) ишло, истовремено, како по Вертикали (Усправници, Божанској Оси!), тако и по Хоризонтали (Обзорници!); док је данас, после толико векова комешања и мешања, остала само унутарња вододелница илити
Раздвојница – по Вертикали!
Те две расе јесу ове: ( прво) Звездана Раса Божанских Бића, Раса Словесног Човека, од које су постали сви Словесни Народи, и (друго) Раса Рептилије, односно, Раса Тамних, Мрачних ентитета, прикојаса, сенки и утвара.
Прва је Раса Божанских Бића, чувара Мајке Земље и Божјих СуТвораца (ова Бића имају у себи усађену Живу Божанску Душу!), а друга је Раса Мрачних Разарача и Рушилаца, нестваралаца, себичних и саможивих човеколиких утвара (утвара! будући да у себи немају усађену Живу Божанску Душу, већ је њихова душа тек у заметку и повоју).
Ова друга Тамна Раса изродила је све злочинце, све освајаче, рушиоце и поробљиваче, изродила је све зеленаше и банкаре, све осионе властодршце и богаташе, и све ине који краду, пљачкају и отимају, односно, све оне (људске паразите!) који живе и опстају од туђега стваралачког рада.
Рептилија је већ одавно поробила Словесно Човечанство, и зато нигде у свету Словесни и Самосвесни (потомци Звездане Расе!) немају никаквог утицаја на светска догађања, на свеколика светска збивања, будући да Рептилија држи сва блага овога света, да је поробила све народе, и да будно надзире Словесно Човечанство преко токова и кружења новца.
Како се Рептилија понаша према ВедСрбима?
Рептилија најжешће удара по ВедСрбима, зато што су ВедСрби Тајинствено Семе Божанске (Звездане) Расе!
Рептилија овако каже: Ако сатремо и затремо ВедСрбе, тада ћемо бити неприкосновени господари овога света!
Тада ће светом да завлада Тама, да завлада Дух Безнађа и Ништавила; неће у свету више бити ни устаника ни устанака, ни бунтовника ни буна ни побуна; завладаће башмебригизам и равнодушје, безосећајност и бесловесност, а на Мајци Земљи ће још само пребивати и обитавати нека човеколика битија која ће више нагињати животињама неголи људима.
Надасве, ми морамо да схватимо и освестимо (заиста, да освестимо!), да Рептилија није од Бога, није од Створитеља, није од Духа Стварања.
Рептилија је од праисконе правасељенске Таме, од праисконе правасељенске Студени, од праисконог правасељенског Зла!
Рептилија је богомрзац, човекомрзац и животомрзац!
То су мрачни ентитети без Живе Душе, без Живе Божанске Искре у себи!
Буђење и освешћивање ВедСрбства јесте Праскозорје Новога Неба и Нове Земље.
Буђење и освешћивање ВедСрбства биће победа Светлости и Истине, Доброте и Љубави, не само у овоме свету, већ и у свим иним световима!
Буђење и освешћивање ВедСрбства јесте посвећење и обожење Мајке Земље. и свих бића и битија што на Њој обитавају!
Драган Симовић: ТАЈНА БОЖЈЕГА СЛОВА: О ПЕВАЊУ И О ПО(Ј)ЕЗИЈИ
Божански пре(т)ци Оних/Који/Су/Сишли/Одозго, у Праскозорје Света, на Бели Пупак Стриборије, звали су се Срб и Срба.
Срб и Срба јесу ПраРодитељи Словесне Звездане Расе.
СловоРециБог/СловоРециБога!
ВедСрби су потомци СРБови и СРБини.
ВедСрби су Пра-Род, Пра-на-Род од којега су постали сви словесни родови, сви словесни на-роди.
На Посвећеном Језику ВедСрба, Слово Срб, између осталог, означава и Словесног Човека; Слово Срб јесте ведсрбска пра-слика Божанског Присутног Суштаства.
Ако смо усаображени са Бићем Језика, онда ћемо, уместо Срб(ин), говорити и писати Срб; уместо Срб(кињ)а, казиваћемо и рисати Срба!
Мушком Началу Божанства (БОГ!) обраћамо се са: СРБе!; Женском Началу Божанства (БОГа!) обраћамо се са СРБа!
Духу ВедСрбског Језика више одговара Слово БОГа (за Женско Начало), будући да се при Слову БОГиња (због ња на свршетку Слова) умањује праисконо Божанско Дејство као и Божанско Суштаство Самога Слова.
БожеСРБе!; Бо(о)го СРБо!
Са Богом СРБом; са Бо(о)гом СР(р)Бом!
Слово/Реч происходи из Божјега Суштаства, а до Срца нашега, до Бића нашега, Слово/Реч стиже преобративши се у Божије Дејство.
Отуда је битно (уистини битно!), да свако Слово, да сваку Реч, изговарамо (а и кад пишемо, или рисамо, ми – ипак! – свако Слово, сваку Реч, свеједно изговарамо,
али, тада изговарамо у тишини Бића!), заиста, да изговарамо из Срца, из Божанског Присуства у нама.
Ову су тајну одувек знали песници посвећени!
Посвећени песници знаду тајну исцељујућег божанског дејства Слова и Речи.
Отуда Реч у по(ј)езији има стотину пута јаче исцељујуће (а и свако друго и другачије) дејство од исте/те/Речи у прози!
Ако освешћено и самосвесно изговарамо (из Срца и Бића) сваку праискону, сваку праизворну србску Реч (ако је изговарамо са божанским титрајима и трептајима, и васаображени са Божјим Суштаством), тада ће Слово/Реч бити Божије Присуство у нама, тада ће Слово/Реч бити Живи Бог у нама!
Напомена Песникова.
По(ј)езија није оно што се предаје и учи по школама (само једна од лепих уметности, само један вид књижевног изражавања!); по(ј)езија је много више од тога – посвећење и посвећеништво; по(ј)езија је разговор између БОГА и Човека; по(ј)езија је када БОГ говори из Срца Песникова!
Када се Песник из шутње низведе у тишину, тада, и само тада, БОГ може да говори и пева кроз (или на) Срце Песниково.
Славиша К. Миљковић: ОТКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈЕЗИКУ СРБА (5)
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
фебруар 5, 2013 — Небојша
Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4
http://wp.me/p3KWp-644
Славишин текст за скидање са доњег линка је у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.
Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст
5. САМОГЛАСНИЧКЕ ДВОСЛОВНЕ ОДРЕДНИЦЕ
(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч.
Доле је табела самогласничких одредница. Одређене су значењимасрбских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света. Редослед одредница јесте у складу са бројчаним вредностима србских слова.
Свака одредница има значење у левом и десном читању што значи да је укупан број ових одредница 200. Та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу.
Уследиће неки примери левог/десног значења да би смо уочили препознатљив узрочно-последични однос:
– уб (заобљена удубљеност), бу (испупченост);
– ед (јед, јело), де (раст);
– од (одвајање/удаљавање, до (приближавање);
– ав (јав, принцип видљивог), ва (кретање);
– из (унутра), зи (споља);
– аж (светлост), жа (топлота);
– иј (одвајање), ји (припадање);
– ју (топлота), уј (свежина/хладноћа);
– ик (небо), ки (земља);
– ул (ватра), лу (хладноћа);
– ум (умност), му (давање);
– ен (јесте), не (негација, није);
– еп (затвореност, пе (отвореност);
– ич (ништа, ни мало), чи (све);
– су (вода), ус (горети/жарити/Сунце);
– ар (Јар/Сунце), ра (онај који даје);
– ет (повезивање), те (одвајање);
– от (↑); то (↓);
– аф (↑); фа (↓);
– ша (вода), аш (камен);
– шу (ваздух), уш (тврдоћа/испуњеност);
– ец (стар), це (млад);
– ач (јач: велико, тврдо, јако), ча (слабо, мало, меко, ситно);
– ур (господар, онај који је горе), ру (слуга; онај који је доле);
– го (усмерено кретање, →; голо), ог (кружно кретање; прекривено)…
Кад год неко од нас незваничних језикословаца/историчара, ухвати званичне језикословце и историчаре у незнању, лажи или злонамерју, њихова основна и једина одбрана се не састоји у изношењу чињеница, већ покушавају да наше доказе оспоре на потпуно ненаучан начин. Називају нас неоромантичарима, људима које не треба узимати за озбиљно, јер нисмо се школовали као они, или нисмо дипломирали као они, или нисмо дипломирали тамо где и они; тврде да ми не умемо извести научни доказ јер нисмо као они изучавали методологију и друге научне системе који почивају на логици. Неки злонамерни невољници типаРадивоја Радиће (византолог, предаје србским студентима) иду толико далеко да оспоравају читав систем необоривих доказа само зато што је неко у том доказивању погрешно употребио зарез у реченици или неко друго правописно правило.
У мојој првој књизи, Нови србски митоплошки речник, започео сам приказивање веома важних двословних (србских) сугласничких одредница. Тамо сам поставио следећа питања и дао одговоре:
- – ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи шу, то шу значи ваздух?
- – ако је Ки богиња земље старих Сумераца, како то да у свакој србској речи која садржи ки, то ки значи земља?
- – ако Ка у староегипатској религији значи пратилац, како то да у свакој србској речи која садржи ка, то ка значи пратилац?
- – ако у старој египатској религији Ба значи душа, како то да у свакој србској речи која садржи ба, то ба значи душа?
Поставио сам иста питања и за појмове Ра, Ку, ту, ус, Аб…
Ако би прихватили да смо појмове шу (ваздух), ки (земља), ка (пратилац),ба (душа)… добили од Египћана, Сумераца…, то би значило да пре тога нисмо у свом језику имали речи које су садржале шу, ки, ка, ба, ра, ку, ту,ус, аб… Значило би и да пре тога у свом језику нисмо имали ни речи које су садржале уш, ик, ак, аб, ар, ук, ут, су… јер ове двословне одреднице имају препознатљива узрочно-последична значења у левом/десном читању. Пошто ми нисмо Немци, већ Срби, првописмени и Богом глагољиви, јасно је да смо те појмове имали у језику одувек и да је читава античка египатска и сумерска култура изворно србска. У мојим књима пружам велики број доказа о томе. Међутим, овакву просту и свршену логику не признаје наше званична језикословно-историјска наука!
Зашто?
Па зато јер је логика! Зато јер наша званична језикословна и историографска наука не почива на истини и здравом разуму!
Опширно о значењима свих (200) двословних сугласничких одредница говорим у другом делу књиге Одгонетање србског језика 1.
У наредним наставцима говорићу опширније о појединим двословним одредницама.
Извор: Бели Србин, Небојша Јовановић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 