Култура против мрака, то је наслов једночасовне емисије коју води песникиња Душица Милосављевић на Радио Сербони.

Пажљиво сам саслушао једну од емисија, и сад вам износим своје утиске, будући да сам годинама, у младости, између осталог, писао и радио-критику за неке новине и часописе.

Пре свега, Душица Милосављевић има радиофоничан глас, а то је битан предуслов за радијског спикера и водитеља.

Има правилан акценат, правилну дикцију, користи богат фонд србских речи, нема ни страха ни треме нити, пак, подрхтавања и треперења у њеном гласу, што је, такође, важно за водитеља.

Образована је, пробуђена и освешћена, упућена у област о којој се говори у емисији, темељно припремљена за сваки разговор с гостима у студију и, надасве, уопште, ни на тренутак, не омета своје саговорнике у излагању, не прекида их приземним потпитањима и несувислим питањима, већ им дозвољава да изнесу своје мишљење и виђење, своју поетику и свој поглед на свет.

Емисија је, уистини, на завидном културном и духовном ступњу буђења и освешћивања ВедСрба, Белих Срба, тако да, уистини, завређује нашу пажњу.

Ретке су такве образовне и освешћујуће емисије не само у нас, већ и другде у свету, у овоме времену опште декаденције и бесловесности.

Предложио бих Душици, да емисију учини мало флуиднијом, лаганијом, лепршавијом, опуштенијом и поетичнијом, а то ће постићи уколико овај једночасовни програм разбије на неколико сегмената, те да између двају сегмената убаци по неку звучну вињету, односно: лирску песму или музичку нумеру из наше ведске традиције.

И, још нешто, такође важно.

Нека се клони академизма, будући да сваки академизам у радијским емисијама прелази у досаду.

Ово је моје радијско искуство из младости.

Срдачан поздрав и благослов нашој Душици!

Овом приликом послушајте емисију у којој је Душица Милосављевић водила разговор с Јованом Петронијевићем и Јелом Петровић, оснивачима уметничке радионице Род, о уметничким остварењима надахнутим ведсрбском, ведсловенском митологијом и предањем.

Чујем издалека , полако,

а све јаче, јаче…тишину пловила небеских.

Ближи се светло замљици нашој

 

 

Долазе они што одоше давно.

Долази светло да љуби нас у срцу, у души и духу.

Долази живот – живота свих наших.

 

 

Долазе они што у сузи гледаху

Чини -тељства грдна – заста им дах.

Роде, Родице, брате и сестрице

Мили! Снага понестаје, тама везује…

 

 

Светло плаво, руменкастим облацима, Небо осликано.

Бели зраци, љубављу- светлосном тајном,

Дирају душе заспале у тмини.

 

 

Сваки по срце, дотиче једно.

Снага расте, Љубав преплави, преплави,

Бледе утваре, сенке и зло.

Љубав се слави, Љубав се слави.

 

Ми, Бели Срби,

имамо миленијумско искуство

с родовима и народима Вечерње земље,

како се у Древности називаше Запад.

Из тисућлетног искуства добро знамо,

да на њих никада не можемо да рачунамо,

јер су непостојани, непоуздани, варљиви,

лажљиви, превртљиви и вероломни.

Нема те узвишене идеје

коју они неће попљувати и погазити,

нема тог пријатељства

које они неће преокренути у непријатељство,

нема те задате речи

које ће се они придржавати,

нема тог друга и брата

којему они неће,

потуљено и мучки,

забити нож у леђа.

Лакоумни су и лаковерни,

поводљиви и похотљиви,

среброљубиви и многогордљиви.

Нема тисућлећа,

нема столећа,

нема времена

у којему нас нису издали и продали!

Посветићу теби песму,
И ако ти до песме није ,
Тежак терет носиш, Роде,
Тежи од пусте празнине.

Срце ти уплашено,
Јеца у самоћи,
Тражиш,
Видим,
Онај поглед,
Што грли и теши.

Полети, Роде мој,
На крилима те носим,
Далеко, иза бола,
Тамо где Бог
За нас Звезде боји,
С љубављу
И камен пева,
Чека одбегла гаврана два.

Полети,
Крила ти дајем,
Планина дозива нас,
Препознаје бол птице своје,
Ране да јој вија,
Вила Планинка.

Грлим те,
Ноћу док спаваш,
Шапућем души милој,
Да устане из самоће,
И полети сестри чилој,
Вилуши,
Љубав да ти да.

Далеко одавде –

тако далеко а, гле!

тако близу –

иза свих опсена, обмана и варки,

с ону страну све мржње, туге, патње и боли,

постоји један свет –

дивотан и скривен –

свет у којему влада вечна љубав,

свет у којему се

никад не умире.

Данас сам на Истеру,

светој реци наших Белих Предака,

открио давно нестале вилинске светове,

док сам слушао свирку ветра

у крошњама врба, топола и јасика.

Високо горе,

у плаво-зеленом прстену неба,

кликтали су сребрни галебови

ношени ветрима

понад сивог и запенушаног Истера,

а, испод сребрних галебова,

грактаху врани гаврани

пратећи невидљиву

завојницу вечности.

Двадесетишесто мудрованије из Тијаније

У Васељени не постоји ништа што није живо! Творац је најпре створио минерале, па биљке и животиње, потом људе. Све створено обавља сложене задатке у оквиру Норме Творца и све се налази у растућем еволутивном процесу. Васцела божја творевина служи човеку на милијарду начина, а заједно са човеком служи Творцу. Минерали, биљке, животиње и људи су повезани тананим нитима једноте и, по својој суштини, су Једно. О томе су подучавали многи свети људи, истински учитељи, јасновидци, пророци, свете књиге, и о томе наука има све више доказа.

 

Права духовност човека огледа се у његовој мудрости, тј. његовом свакодневном животу, његовом деловању. Многи људи гомилају знања из разних области, посебно из психологије, религије, духовности. Они о томе говоре свакодневно у облику савета – како треба живети. Мудраци су они који знање примењују у свом животу. Између знања и примене постоји јаз или зид које можемо назвати навика. Навика је стање улогореног и ушушканог ума који претешко излази из своје пећине сигурности. Погледајте како живе неке врсте морских ракова. Имају своје пећинице из којих вире и лове. Онда мало истрче, па се поново врате, а све се то дешава у свега неколико просторних приобалних метара. А испред се налази непрегледна вода мора или водеана у које они не залазе. Тај простор, те дубине, за њих су ван искуства. Символика овог примера важи и за човека. Водеан чине Радост, Љубав и Светлост које је поставио Творац као основе света. Слобода је она сила којом откривамо и живимо ове основе. Али слобода је застрашујућа за неслободна човека. Без храбрости, која се налази у оквиру трећег енергетског центра, тешко је, немогуће је широм разкрилити крила слободе, која воде у дубине и висине божанских искустава.

 

 

Највећи проблем за стицање виших духовних искустава, стицање правог знања, представља незнање. У живој сликовници Бардо тодола, тибетанског учења о путовању душе, незнање се, отишлом из земаљске равни, приказује као црни бездан. У незнање убрајам сва погрешна и лажна учења која се дубоко укорене у наше умове, тамо окамене, и делују као тешка црна магија. Лажна знања заузимају меморијски простор човека, као што то чине информације на хард диску. И, што је много горе од тога, лажна знања нису статична, већ се упорно и жестоко боре против нових и већих истина. У стварном животу то се испољава кроз много врста несклада – несугласице, жестоке свађе, туче, јади, беду, депресије, ратове. До пуног изражаја долази цели сет негативних осећања и радњи – себичност, грубост, бес, тупост, лагање, вређање, љутња, очај, мржња, свађа, вређање, жеља за туђим, замраченост осећања, замраченост ума. Лажно знање је основа себичности, себичност је основа грамзивости, а грамзивост гледа у туђа дворишта, краде, отима, изазива ратове.

 

 

Истински духовни развој није могућ ако човек не открије да су многе, скоро све, темељне ствари које је научио застареле, лажне, или, у најмању руку, небитне. То се односи на школска знања из скоро свих предмета, на све специјалности, сва религијска знања, телевизијске програме, политичке игре… Најдубље се у наше умове зарива религијско учење. Уче нас шта је добро, шта није, према норми те религије. Уче нас о страшном Богу који вреба сваку нашу грешку да би нас казнио на вечне муке. Страх од Бога се стиче у раном детињству када је дете зависно од родитеља и безпомоћно да се одупре лажама и паралажама и незрело да доноси своје одлуке. Скоро све што смо учили у школама ствара страхове. Страхови, слично лажним знањима, заузимају наше емоционалне просторе, просторе позитивног деловања и просторе наше среће. Нико нас не учи ко смо, зашто смо овде и где треба да идемо. Нико нас не учи шта је заиста, заиста, важно у нашем животу и како се то постиже. Када човек не зна сврху свог постојања сличан је путнику који не зна циљ свог путовања. Таквом путнику сви путеви су добри, али никада не стиже на циљ…

 

 

Најважније знање у нашем животу је знање о Богу, дакле о души, духу, свести и физичком телу Бога, његовом кретању, слуху, виду, мирису, укусу, деловању. Важно је, најважније је, да и ми научимо да делујемо као Бог. То знање је доступно, али, наравно, није лако, јер Бог делује из непрекидног стања среће и љубави, и стога су његове радње веома успешне и брзе, скоро тренутне. Знање о Богу је најефикаснији лек за чишћење колективног несвесног које нас ограничава у свим сферама живота. У колективном несвесном налазе се армиране тврдње да човек мора тешко да ради, да мора да се разбољева, слаби и стари, да узима зависничке лекове и да умре.

 

 

Знања Нове свести предводника и Аватара науке и духовности Др Григорија Петроича Грабавоја успешно мењају колективну свест, и она све мање и мање личи на тамну, оловну, непробојну кацигу која се надвила над наше главе и животе и чини их неперспективним, а све више и више личи на раведравајућу свежину. Када се смањује тешко и ограничавајуће деловање колективног незнања расте наша храброст, расте наша срећа, расте ефикасност лечења са свешћу, расте уверење о могућности васксења отишлих, расте веровање о вечном животу човека у физичком телу. Здравље, самоваскрсење и вечни живот се морају непрекидно стварати, заједно са Богом, јер припадају принципу развоја божанске стварности.

 

 

.. И стога се учовечи и очовечи Човече! Збаци са грбаче џакове страха, џакове незнања, исправи се по вертикали координатног система Вечности, повежи се са Тврцем заувек, ослободи крила за дугачке и високе летове, полети и стварај! Стварај и лечи себе са свешћу и са смислом, пуни своје биће светим знањем, непрекидно изливај свеобилну реку среће, издашно дели премудрост, и дели све светлоплодовито – свему постојећем!

 

 

 

Ако не верујемо у своје визије и снове;

ако не верујемо у љубав, лепоту и доброту;

ако не верујемо да овај свет може, и мора, бити бољи,

онда се питам:

а која је сврха нашега живота?!

Ако ни у шта од свега овде споменутог не верујемо,

ако ни на чему овде споменутом ништа не чинимо –

самоуверено, самосвесно и самобитно –

како би се остварили

наши најлепши снови и наше најдивотније визије,

онда је боље да се одмах убијемо,

да не бисмо само,

улудо,

поганили

ову Дивот-Мидгард-Земљу!