Category: АУТОРСКА КОЛУМНА

Душица и Милорад : Бела Звезда


У центру свих центара где пребива искон, где је извор Љубави, где је сама Светлост рођена, ту је сам Творац. Иако би помислили да је то сам Творац ту, Свевишњи, не, ту је прво оваплоћење Створитеља. Љубав, Светлост, то су прве појавне две Звезде, ако се тако могу назвати скромним језиком људи.

Творца дух их обукао у без-смртност. И Творац ту одлучи да направи свој појавни трон или престо. Иако и ово није најјасније описано, Творац је свуда и у свему свемоћан.Приступ овом извору и појави има само оно биће које оживи искру у себи. Искру живота и записа Светлости и Љубави. Са великим „С“ и „Љ“ јер су у тој тачки спојени и остварени сви пламенови Светла и све моћи Љубави.

Архетип. Праизвор.

Иако је Творац својом суштином изван када се Светло и Љубав уједине ,настаје Живот. Ту видимо извор живота у појавном. И тај извор се простире на све димензије потом, док на крају не дође до физичке димензије где обитавају  Планете, Звезде, Галаксије, разна бића у својим телима, па и ми овде.

Симбол узвишености  Живота од мајке Љубави и оца Светлости, а све то од Творца су Звезде. Оне су скупљена и згуснута енергија. И свака Звезда представља одређени потенцијал.

Данас певамо о Белој Звезди, као што певасмо о Плавој. Бела Звезда је симбол самог Живота, Светла и Љубави.

У плашт бели одевена она.

Покривена замислима тако сјајним,

тако белим…

Тонови су Свети били свуда,

кад је Творац тад чинио чуда,

срцем целим.

Она домом јесте

светлостима из Божијег ока,

душе свете које светле

разигране…

у њој сне снивају

који плове посред тока,

дивотне те живот -воде.

Моја душо – Бела Звездо,

изнедри ме из свог сјаја

да боравим уз сам престо,

сребрнога тог без-краја!

Ах, звездице моја бела…

у мен срце тихо поји

кад год зраци белог светла

дотакну ме свети твоји!

Удахнула у мене си

душу моју, срце само

прах светлости тај сребрни,

запис Свети  што га знамо.

Да пронесем Светлост свуда

где год буде душа моја,

да се десе дивна чуда,

да засветли бела боја!

О, дивна Бела Звездо моја…

Отворла си двери срца свог,

моју душу примила, узела.

У топле зраке белине Творца

што ти дарова мило на самом почетку.

У теби смо дом нашли

иако плам наш тебе греје

и онда на самом свршетку

арије светих бића рекоше све!

У теби је скуп мисли и боја

и свака прво од тебе иде

ка сестрама твојим као ода…

Присуство се створи

најчистијим пламом,

из душа у којима

чиста Љубав гори,

из њихових срца

и суштином самом!

О, Бела дивото!

Храмом постаде…

Душе подиже…

Извире река света сред тебе

и мирис јутра…

Времена нема

све једно је…

Живим светлом плама

што не гасне

уписане речи славне, јасне.

ЉУБАВ сад је све.

ЉУБАВ све је сад.

Ми јесмо зато што ти јеси.

Ти јеси и ми јесмо.

Свуда је свети кад…

Док душе ходе ка новом и срећи

Творчев осмех је све већи и већи,

тако се вечност ствара…

И кад вечност трена обасја шуму,

која је ткана од кристала Светла,

кад Творац посла светлосну круну,

кроз дворане чистога Етра,

кад Свето Светло из ока крену,

тад и ти наста у томе трену!

Љубав те створи чистоћом својом

да заувек сијаш сребрном бојом!

Зато и бежи све што Светлост није

од твоје чистоће и сребрног дара,

директно се сажиже и у таму крије,

а искрица твоја од таме Светлост ствара!

И муње дижеш онда кад треба

из језгра свога, лотоса сјаја

и орла винеш до седмог неба

да Творца славиш даром без-краја!

Благослов ти шаљемо лепотице Бела,

да сијаш све јаче над бићима таме,

над Мидгардом буди и блага и врела

и искрице проспи до суштине саме!

Благословена нам буди, лепотице сјајна,

сијај Светим пламом као једно биће,

из Акаше пронеси Света знања тајна,

да се оваплоте јер ускоро свиће!

И гласови као тонови небеске харфе

сад арије кроје,

нижу Свете боје…

Сијамо са тобом

сред вечнога часа,

дивна Звездо наша,

лепотице сјајна!

13912852_341939756137741_3462943994384131363_n

Драган Симовић: Емилија и Зорка


Лирски записи срца и душе

13770249_625082150984912_7879355170537118268_n

Да ли сте некада размишљали о љубавима, великим, узвишеним, дивотним, божанственим, романтичним љубавима које су широке као море сиње, о љубавима које не могу да приме обале живота!

Да ли сте некада размишљали о љубавима које су широке као Глаксија, као Васељена и које не могу да приме никакве и ничије обале живота, чак ни обале живота самих богова и богиња!

Да ли сте некада размишљали о великим душама које могу да се прошире на Планету, на Сунчев систем, на Галксију, на Космос!

Да, постоје такве љубави и постоје такве душе, у нама, међу нама и око нас, а ми их не видимо, ми их не примећујемо, јер смо оковани материјом.

Мали је човек, када га из материјалног света посматрамо, али, његова душа коју не видимо може бити шира од Васељене.

Мала је човечица, када је из спољнога света сазерцавамо, али њена љубав може бити тако велика, да је не могу примити никакве обале живота, чак ни обале живота самог Космоса.

Познавао сам две девојке чија је љубав била тако широка, да ту њихову љубав нису могле примите никакве обале живота.

Познавао сам их, јер су заједно са мном ишле у једну панчевачку средњу школу.

Били смо у истом разреду, у истом одељењу.

Биле су прелепе, препаметне, преосећајне, и прекрасно су певале умилним и дивотним вилинским гласом.

А онда су се, изненада, тихо и неприметно, једне јесење вечери искрале из интерната, и заувек нестале некамо без трага.

Нико никада више ништа није сазнао о њима.

Њихов нестанак је био велика тајна, не само за родитеље, наставнике и пријатеље, већ и за све јавне и тајне обавештајне службе.

У дневнику једне од њих, и то на последњој страници дневника у тврдом повезу, остао је записан стих:

А Љубав моју, широку као море, примити не могу обале живота!

Било је то пре педесет лета.

После неколико година, гле! открио сам, да је онај стих записан у дневнику једне од двеју трагичних јунакања наших дана, преписан из дивотног лирског штива Леонида Леонова, под насловом Евгенија Ивановна.

Вечерас се, не знам зашто, присетих својих школских другарица вилинског гласа, које су нетрагом нестале.

Данима пре тога, сећам се, биле су тужне и сетне, и певале су само тужне и сетне песме у врту испред интерната.

Нико није приметио њихову тугу, патњу и душевне боли…

Отишле су из овога света, јер у овоме свету, оваквом какав јесте, нема места за такве љубави и такве душе.

Звале су Емилија и Зорка.

Надам се, и верујем, и знам, да су одавно већ нашле уточишта у Свету Љубави, далеко одавде иза свих варки, привида, омаја и опсена, у Плавом Сазвежђу, на Плавоме Сунцу, у Свароговом Златном Ирију.

Маријо Марко: КЕДРОВИ ЗАПИСИ БЕЛОГ ВЕШЦА


ваздушниКоловрт

ВАЗДУШНА МАГИЈА

(ДЕО ПРВИ)

Свака врста говора може бити ваздушна магија. Говорити Србски, магијски свесно, најјача је ваздушна магија, тако је вазда било, јесте сада и навек биће.

warriors_2Белов – БелоБог – Први Србски Цар света после потопа и Господар над својим речима

“Здраво био посетиоче овог Кедра, Здраво!” – У сусрету са Белим Србима магија речи утиче да буду здравији, свеснији и прибранији. А кад те упитају за здравље можеш одговарати магијски свесно што ће оснажити здравље и отпорност организма.

Осим утицаја на телесно здравље речима треба утицати и на здравље околине. У Белих Срба то се ради здравицама или у ходу кроз поља и воћњаке. За овакву врсту магијског утицаја довољна је правилно изговорена реч. Овакве речи предходно су повезане са реченицама које доносе плодност пољима, шумама, воћњацима, рекама и језерима.

Према записима Белог Вешца све је живо, реч је жива и доноси утицај према снази свести оног који је реч изговорио. Мудро употребљене речи доносе промену, претварају неповољна стања у повољна, а речи изговорене са вером могу остварити чуда. Кад Бели Срби говоре, њихове речи су најбоље могуће и у складу са најбољом свешћу тренутка, а кад Бели Вештац говори његове су речи за добробит свеколиког Белог Србства. Дакле, кад говориш говори магијски свесно, знајући да твоје речи имају силу и живот, говори тако да твоје речи не подлежу критици или суду, говори најбоље што можеш.

Све што магијски свесно изговориш требало би бити у садашњем времену, усмерено позитивно ка остварењу и са пуним поуздањем да ће моћ речи остварити намеру. Наредне реченице срочене су на тај начин: “Моја реч има моћ да оствари намеру.”,”Верујем себи, својој речи, намери и моћи да остварим оно што желим.” и “Волим себе безусловно баш таквог какав сам.”. Ако магијски свесно припремљене реченице претвориш у песму оне ће постати сталан позитиван утицај из подсвести. Битно је да су реченице добро и мудро срочене, што значи да ће и њихов утицај бити добар. Кад овакве реченице почињу да делују могуће је да се у свести појаве негативни или застарели садржаји из прошлости. Застарели садржаји ће бити замењени новим позитнивним употребом и понављањем магијски свесно постављених реченица.

У наредним видео записима видећете и прочитаће неке од ретких примера употребе Србске речи магијски свесно.

Ја сам Србин

Сораб – Свети Ратник

А сад освестимо време негдашње, али и вечно садашње, пре спаљивања вештица и пре прогона и одстрела вештаца, у просторима силе љубави Белог Србства. Сети се … то је време наше пуне моћи … то може бити и сад … тај пут поново може бити проходан. Тад знаћеш да си и ти Србине, да си ти Србкињо господар над речју својом, а реч је твоја сила неизрецива.

Под заштитом Богова

 У другом делу кедрових записа Белог Вешца имаћете прилику да читате о моћи ваше речи и њеној снази, о утицају похвале и критике на снагу изговорене речи и о потпуном поверењу у Истину и Љубав.

Извор: Срећна Фондација

Драган Симовић: ЛИРИКА СРЦА И ДУШЕ


IMG_20160816_105300

Поезија је тајни језик Богова.

Поезија је тајни језик Љубави.

Богови нам се обраћају језиком Поезије, најдивотнијом алхемијом песничке речи.

Истинске Љубави могу само језиком Поезије да се изразе.

Колико Љубави има у Поезији, толико је и велика та Поезија; колико Поезије има у Љубави, толико је и велика та Љубав.

Обичне речи из свагдањег живота постају Поезија када се обраде у алхемичарским лабораторима језика Поезије.

Сви ми када говоримо и пишемо изван језика Поезије, слично или исто говоримо и пишемо.

Али, када говоримо и пишемо језиком Поезије, онда свако од нас говори и пише другачије, онда свако од нас пише на свој начин, својим стилом –  срцем и душом.

Поезија се пише срцем и душом.

Поезија се не пише главом, не пише умом.

Ум је безличан, јалов и стерилан.

Ум бива и досадан.

Али, када нам неко казује срцем и душом, када нам казује Поезијом – никад нам неће бити досадан – напротив! биће нам милина да га слушамо, просто ћемо га молити да нам што више казује.

Ово је век без песника и Поезије, и зато је ово један од најсуморнијих и најдосаднијих векова.

Свет без Поезије јесте свет без Љубави.

Свет без Поезије јесте свет безличних људи, људи без сврхе и смисла.

Свет без Поезије јесте свет ходајућих мртваца.

Рептили су сакрили Поезију од људи, а онда су лако поробили.

Умно и духовно поробљавање човечанства почело је избацивањем Поезије из живота људи.

Људи без Поезије постају чопори и крда, стадо које се води на кланицу.

Наш повратак Плавој Звезди, Плавоме Сунцу, нашој Прадомаји и најдивотнијој Љубави Свих Љубави води кроз Поезију, кроз Лирику срца и душе.

Роса Бела Србкиња из Данске: Србине брате и Србкињо сестро…


009_Olshanskiy_Rozdenie_voina

Србине брате и Србкињо сестро, мој бели роде

Увек кад су клали и убијали Бога у теби

Пакостили су сами себи и својим поступком

Доносили су зла у свој дом и својима

 

Бог истине и правде све то зна и види!

Па ће тај исти Бог ускоро да их све до једнога постиди!

И одведе пред Божији суд и до огњеног олтара правде !

Палили су ти вековима цркве и историјске књиге

Да се све твоје заслуге за све народе света затру, искорене и не виде

Да би после тога проповедали лажи о теби мој Бели Роде!

 

Али зрно истине и правде је увек  негде остало

И увек ће наново да никне бели лик и покаже свету свој бели лик

И опет ће јак и снажан ванземаљски  глас да пуним плућима викне и загрми из даљине

И затражи истину и правду за своје бело србско јато …

Владан Пантелић: АРАНЂЕЛ РУМЕНИХ ОБЛАКА


kult-drveta-1

Драгану Симовићу,

Песнику-Пророку,

који битише у свим световима

које је изнедрила Вечна Потка.

Једино га нема у србским читанкама,

које образују потоња покољења.…

Ваљда – што Песник

у њих не може да стане…

Screenshot_2016-04-08-22-59-33-1

И би битка у Е г о д р а г у 

И добише је Витези Праисконог Реда 

И рече Аранђел Румених Облака 

Један од јунака чијег мача фијук није спио

Док није пала исходишна игла – надвагана

Битке за победу деце бога СРБ-а

Што пре стотину векова донеше Земљи

Светлост, Слово, Слог, Реч и Говор:

Сада нас Мансанмане Остварени

Чека Велики изазов Освете ега-не-ега

Можда још тежи од саме битке –

Шта урадити са побеђенима?

Видим и знам, знам, знам и видим

Да мислимо, осећамо и деламо

Једнотно и исто, једнотно, исто и једнотно:

С а м и л о с т је, самилолост је, коначна победа.

Vladan

Крешимир Микић: Сан


vrata x14186274898216771994

Уснио сам дубок сан

Дубок као морске дубине

У које је потонуо стари Атлантис

 

Творац је вјеровао у своје дјело

Вјерује данас

Вјероваће и сутра

Тако нам је рекао свима

Свима који знају слушати

Свима који могу видјети

 

Мој сан о Атлантису који тоне није се расплинуо

И даље је жив

Стваран

Јасан и ријечит сам по себи

 

У своме сну био сам у далекој прошлости

Која у својој удаљености

Додирује точку далеке будућности

 

Уснио сам дубок сан

И видео како стари Атлантис тоне и тоне

Лагано и смирено

Попут плавичастог кристала

У којем се виде прошли и будући

Дани и ноћи

Драган Симовић: Вилинска кажа о Плавој Звезди


Лирски записи срца и душе


IMG_20160816_105243

Ко зна кроз колико сам животних токова, боравећи у различним, овостраним и оностраним, световима, сневао Плаву Звезду, дивот-сеју Плавога Сунца!

(Песник Плави Вилењак)


IMG_20160816_104825

У детињству сам, када имадох пет или шест лета, први пут угледао Плаву Звезду понад Вилинског горја над брдом које се зове Небеска.

Замислите високо брдо које се зове Небеска!

То је дивотан доживљај и још дивотнија слика у плавом.

Била је ноћ Пунога месеца и небо бејаше ведро, чисто и бистро као горско језеро, и бејаше крај пролећа, доба када се косе рудине, ливаде и пропланци.

Слика је у плавом.

Све моје слике ноћи из детињства јесу слике у плавом.

Ноћу бих виђао, а, можда, и привиђао, танушне и дивотне – да ли девојке или виле у плавом!

Нема ниједне друге боје, ниједне друге вагре, само плаво и плаво, бескрајно и дивотно плавило које просто милује душу.

Доле сам видео ројеве свитаца, а горе ројеве звезда.

Нисам знао да ли је лепше горе или доле, нити сам, на тренутке, знао, шта је горе а шта доле, шта је унутра а шта напољу!

Седео сам на прагу куће од камена и брвана и зурио некамо у даљину и висину, зурио у ројеве звезда понад Небеске горе.

Дивио сам се, бескрајно дивио, ројевима и јатима звезда!

А онда сам, у трену једноме, угледао једну издвојену, усамљену Звезду, чија светлост бејаше снажнија и умилнија од свих иних звезда.

Треперила је, титрала, дрхтурила, лепршала и светлуцала плавом светлошћу, дивотно и умилно плавом светлошћу!

Рекао сам, гласно: Ово је моја Звезда!

Отац и мајка ме погледаше и, зачуђени, приупиташе: Која је твоја Звезда?

Одговорих им: Ено, она Звезда што јасно светли понад пропланка на Небески; ено, она Звезда – видите ли је? – што је плава као јутарње небо!

За ведрих ноћи, поготову ведрих ноћи пунога Месеца, увек бих тражио своју Плаву Звезду.

Разговарао бих с њом, певушио јој, поздрављао је срцем и душом…

Када ми је било осам година, ми смо се, из тих дивотних предела, одселили далеко некамо у један град негде у равници, напустивши Вилинско горје и Небеску планину над којом, јасније негде игде у свету, сијаше и трепераше моја Плава Звезда.

Од тада је никада више нисам видео на небу.

Залуд бих, за летњих ноћи пунога Месеца, седео пред кућом у врту, тражећи и призивајући своју Плаву Звезду – нигде је не бих угледао!

Често бих чуо шапат унутарњег гласа: Твоја Плава Звезда није никамо нестала, јер, никамо и не може нестати, већ је само одлучила поново да се роди, али овога пута или као Вила или као Девојка, и ти ћеш је, можда, још једном срести, или као Плаву Вилу или као Плаву Девојку.

Свеједно шта буде била, да ли Вила или Девојка, ти ћеш својим срцем осетити, видети и препознати у њој своју Плаву Звезду коју си одувек, не само у овоме животном току, и у сну и на јави сневао…

А онда сам, опет изненада, како то и бива, пре много година пронашао један дивотан двостих песника и пријатеља ми Маша Гавриловића, двостих који је у мојему срцу пробудио давнашње сећање на моју Плаву Звезду.

Ево тог двостиха:

Што ме нека Звезда прати,

где год свратим – Она сврати!

Тај двостих је данима, месецима и годинама одзвањао у мени, у мојему срцу, у мојој души, вазда изнова будећи у мени успомене на моју Плаву Звезду.

Рекао сам: Када будем у овоме свету пронашао своју Плаву Звезду, да ли као Вилу или као Девојку, закључаћу је у својему срцу, а кључић од срца бацићу у море…

Тако ће моја Плава Звезда заувек остати у мојему срцу, а моје ће срце путовати кроз многа сазвежђа и звездана јата, све док, једног дивотног дана, не стигне до Плавога Сунца.

IMG_20160816_105300

Драган Симовић: Песма последњег плавог вилењака


(Ову песму повећујем

последњим плавим вилењацима

са Плавога Сунца.)

x10062201127357586963

Тамо далеко иза свега,

иза ветрова,

киша и снегова,

иза планета,

сунаца и звезда,

с ону страну свих видљивих

твари и светова,

с ону страну туге,

патње и боли,

тамо је наша Прародина,

наша Прадомаја,

наш Празавичај,

тамо је наша Плава Планета,

наша Плава Звезда,

наше Плаво Сунце,

тамо је наш Дом,

тамо је, гле!

наша  Вечна Љубав,

тамо је Срце наше,

тамо је Душа наша,

тамо је наш Бог!

tumblr_static_stars-5