Све је речено,
одавно су гласови.
Небо је црвено и тамно,
над њим јуре атови.
Доле главе су и нема погледа,
јер, касно је, на крају времена.
Људи цвиле: спаси нас,
спаси нас!
И умиру само,
када чују глас.
Где год да кренеш, дигни главу,
вичи: готово!
Страх је у пепелу,
А ти, ти си жив, поново.
Све је речено,
Одавно су гласови,
Ко је слушао срцем,
Мир не губи.
Доле главе су и нема живота,
Јер, касно је
На крају времена.
Људи цвиле: спаси нас,
спаси нас!
али умиру, јер чују глас.
Где год да кренеш,
дигни главу,
вичи: готово!
Страх је у пепелу,
а ти си жив, поново.

Далеко, све док поглед сја,
на Гримизној Стени, цвета сам,
трачак наде,
за Свет и нас,
да видимо нови дан.
Далеко је он од Света сад,
само, љубав води њему, знај,
док људи сеју само зло, страх,
као да не желе
нови дан.
Подигни главу са мном сад,
на Гримизној Стени
Светлост сја,
и док мачеви грома севају,
тмина нестаје,
заувек.

Говорићу о визијама из Акаше.

Када кажем видим, тада ту реч користим у њеном праизворном значењу а у духу ведсрбског језика.

Видим је више знање него обично виђење физичким очима.

То је знање које се претаче у слике.

Знање је виђење.

Моје веде или виде јесу знање а не виђење, а не визије које имају они који користе халуциногене гљиве и биљке попут индијанских шамана из Мексика или курандера са Анда.

Кад одем у Акашу, и потражим нешто, ја тада знам, знам али и видим одмах потом.

Пре виђења примам знање, а из знања се развијају живе слике.

То је слично песничком надахнућу.

Песник преко муза, односно вила, прима поруке из вишњих стваралачких и божанских светова, да би се те поруке одмах потом претвариле у јасне и потпуне слике.

Поезија је најбољи доказ да постоје вишњи и онострани вилински светови, светови муза.

Кад не би постојале виле и музе, онда ни поезије уопште не би било!

Само људи чији је ум поробљен најгрубљом материјом не могу да појме да постоји мноштво упоредних и оностраних светова.

Да је тако, онда ни овог видљивог и грубог материјалног света нигде не би било.

Зашто би, од толике Васељене, постојао само један овакав свет посве окован материјом!

Зашто бисмо само ми, овакви какви јесмо, били важни и битни за Творца!

Само још бесловесни могу да поверују, да је ово један једини словестан свет у васколикој васељени!

Свуда су диљем и широм Васељене посејана разна умна и духовна бића.

Ми смо само један од светова у мноштву светова, чији се број из дана у дана, из часа у час повећава.

Јер, Творац без предаха ствара и ствара!

Творац се најдивотније одмара када ствара.

И песник се најдивотније одмара када ствара песме.

И Творац ствара песме.

Све што Творац створи то и јесте песма – Дивотна Песма Створитеља!

Визије из Акаше јесу знања петог пространства, Пете димензије.

И само знање и сазнање из Акаше јесте знање и сазнање преточено у петодимензионалну слику.

Слике из Акаше јесу слике из Пете димензије и у петој димензији.

Звездо, водиљо,
Мајко, колевко,
Позови чедо своје,
Из туђине, из опсене!
Покажи му, Мајко,
Пут Звездани,
Пут једини
Души да се врати.
Зови Мајко
Чедо драго,
Јер опсена
Срце му сагори,
Робом направи.
Кажи Мајко Анђелима
Да долете,
Да ти чедо
На пут спреме,
Ова опсена
Дом његов није.

Лирски записи срца и душе

01

Јуче сам објавио лирске записе који се, знам то, некима од вас нису свидели.

Такође знам и то, да су се некима од вас и свидели.

Подједанко разумем и вас којима се нису сведели, као вас којима су свидели.

Увек има оних који су за, и оних који су против.

Ма шта год човек да ради и чини, ма шта год да ствара, дела и дејствује, вазда ће и навек бити и оних којима се то дело допада као и оних којима се то исто дело не допада.

Просто речено, нисмо сви на истим таласним дужинама, нисмо на истим космичким и енергетским титрајима и трептаја, а и сви смо различито програмирани.

Зато и јесмо личности, а не персоне!

Али, да се не бисмо завиђали са Родом – како ми рече Плава Дивуша, чија мишљења и савете срцем и душом уважавам – боље је, Вилењаче, да избиршемо овај текст!

Послушао сам је.

Зато што је Плава Дивуша један од најревноснијих, намеродавнијих и најодговорнијих мојих књижевних критичара.

То је у неком времену била Бела Веверица, а онда ме је наједном предала Плавој Дивуши.

Рекла је:

Нека те сада, уместо мене, мало Плава Дивуша пази!

Баш тако је рекла: нека те пази!

Пре Беле Веверице и Плаве Дивуше била је Анђелка, али и Она се већ давно уморила од пажења на мене, па ме је онда наједном пустила, да без ичије пажње и критике, пишем и објављујем своје песничке радове.

Али, то није добро, то, заиста, није добро!

Сваки песник, сваки уметник мора да има неког тајног критичара – не из света струке, не из круга званичноих књижевних, естетских и уметничких критичара – но, и буквално некога ко је невидљив и тајанствен, ко је скривен, ко је негде дубоко у некој позадани.

Обично су ти невидљиви и тајанствени критичари свих великих песника, свих великих књижевника и свих великих уметника биле њихове жене, или неке друге жене које су њима блиске, сродне, миле и драге.

И, гле чуда! увек су то биле жене!

Зашто жене?

Зато што су жене осећајније, сензибилније и пријемчивије, и што имају тананију душу, имају развијенија унутарња чула за поезију, за уметност, за лепоту, за естетику…

Послушао сам, дакле, Плаву Дивушу, да се ни Она ни ја не бисмо завађали са својим Родом.

02

Кад год објавим песму или лирски запис на овом порталу, ја одмах позовем Плаву Дивушу, и кажем јој:

Љубим те, пажљиво прочитај ово што објавих, и реци ми, али искрено, да ли ваља или не ваља!

Ако ми каже: ово је дивотно, онда то остаје, а ако каже: ја бих ово избрисала, онда одмах бришем са портала.

Песник, књижевник, уметник и сваки ини стваралац мора да превазиђе и надрасте сваку сујету, сваку таштину, сваку гордљивост, и да пажљиво саслуша, и уважи, мишљење неког тајног критичара у којега има поверења.

Опасно је за песника, као и за сваког ствараоца, ако умисли да је непогрешив, да је изнад других, паметнији и бољи од других.

То је најкраћи пут у духовну и стваралачку провалију!

Кад год би ми неко од мојих тајних критичара рекао, да то што сам сада урадио није добро, ја бих знао да то и заиста није добро, да то и заиста није вредно, да то и заиста није поезија.

Благодарећи Плавој Дивуши, ја се ни овога пута нисам завидио са Родом, због некаквих лирских записа без којих се и може!

Прво иде мисао која не живи у мозгу већ у души и њеном телесном помоћнику-уму.

Затим се реч изговори.

Много речи у групи људи ствара језик те групе а потом народа.

Језик је физички алат да се тонски обележи неко, нешто, појава, догађање…

Језика има много јер има много људи. Такође у Свемиру у другим цивилизацијама много је језика.

Други ниво језика је другачије природе и не захтева звучни облик да би се пренела мисао већ се мисао преноси директно између два саговорника.

Потом следећи ниво чине слике и осећаји који се преносе мислима.

Затим потпуне и целовито приказане представе у својој величанства вредној појави.
Све ово говори на ком ступњу развоја је нека цивилизација.

Језик који ми користимо док смо овде и сада у телу је доста ниског нивоа и јако је тешко изразити у потпуности нешто узвишено. Па ипак, песмом се постиже то. Поезијом се стреми до највиших врхова и дворова светла, па до најнижих представа људског рода.

Када се жели нешто у неком од садашњих људских језика песмом изразити, онда човек мора ићи у суштину тог језика.

Овде је једна тајна, наиме суштина сваког језика одмах говори души и срцу.

Вештачке творевине не.

Језик који је данас свеприсутан је Енглески језик.

То је језик који је настао мешањем више језика. Келтског, Немачког, Скандинавских језика и на крају Француског који је препун Латинског.

Ако се уђе у суштину Енглеског језика, ту се налази једна заиста лепа слика. Речи и могућности су лепе, поетске, топле.

Али како то и бива данас, модерни Енглески језик је изразито хладан. Он и нема пуно везе са језиком песме који су користили Шекспир, Бајрон, Блејк, Толкин, Луис.

Они су дивни примери језика који иако скупљен од многих- говори суштину лепоте северних народа.

Тај Енглески је данас редак језик.

Многи Енглези, Американци, Канађани и остали којима је то матерњи, скоро да уопште и не разумеју језик песме којим су се горе наведени великани користили.

Иста је ситуација у свим језицима.

Данашњи Српски језик са данашњим изговором је језик који нема пуно везе са старим језиком песме у нас.

Али ипак песма нам доноси тајновите и митске облике.

Поезија нам буди душу.

Осетих то када стварам на оба језика.

Стварам песме на оба језика деценијама.

Када сам у суштини Енглеског, људи који чују или читају моје песме кажу да им покреће се срце и душа.
Када стварам на Српском језику то исто чујем од нашег народа.

Изворно се пише Србски језик али је временом прихваћен предлог палатализације и слово б оде у п.

На крају, ни то није битно.

Најбитније, суштаствено је да се препозна намера иза изговорене речи или написане песме.

То одређује која се слика ствара у уму и души оних који чују или читају.

Ја суштински знам да туђице не постоје јер је све ово наш језик.

Сви Европски језици су потекли од пра Србског. Ми данас носимо то име али не говоримо тим језиком. Додуше најближи је наш изговор том првобитном пра језику.

То је у ствари благослов.

Али чувајмо језик!

Тако што ћемо размишљати какве мисли шаљемо својим речима.

Не користимо туђице у смислу помодарства него тражимо исконске речи. Тиме се буди наш прави сликовито мисаони говор.

Како будемо расли у духу, тако ће се све то лагано и тихо развијати.

Када користим Енглески ја се трудим да користим речи које буде и људима то прија.

Када користим Србски исто чиним и то људи воле.

Имамо благослов самим тим што је Србски наш изворни језик.

Дакле користимо га!
Смислено, сликовито, песнички!

(Из визија плавог вилењака Ора Стрибора)

Било је то у тридесет и трећој години Плавога Сунца у добу Сварога Сваруне.

На Скелетном пољу подно Ур-крока, највишег врха Месечевих стена, сабраше се две силне војске.

На једној страни три тусуће Белбогових ратника и ратница светлости, а на другој страни тушта и тма Чрнобогове војске од људи-гмазова и људи-звери, црна војска која се ни пребројати не могаде.

Битка је почела у излазак Подневног Сунца и трајала све до изгрева Поноћног Сунца, како су у оно доба звали Плаво Сунце.

Уствари, на Скелетом пољу подно Ур-крока догодише се тог дана две битке које су се слиле у једну битку.

Прва битка је вођена против тамне војске људи-гмазова, а одмах потом, и битка против црних, длакавих и грозних људи-звери.

У обема биткама прославише се четири посвећена Белбогова ратника светлости: Огај, Ран, Ура и Нагард.

Огај и Ран су браћа, а Ура је њихова сестра миљеница и мезимица, видарица и неустрашива ратница.

Нагард бејаше Огајев и Ранов побратим још из времена када су сишли са Гримизне горе у пространа поља  Месечевих језера опасаних кедровим и брезовим шумама.

Отпоче страшна битка на Скелтном пољу подно Ур-крока…

Сваки од Белбогових ратника светлости имао је наспрам себе десеторицу људи-гмазова.

Ура, Огај, Ран и Нагард штитили су једни другима леђа у некој врсти лука, не дозвољавајући да их црни врази раздвоје.

Одбијали су ударце свом силином.

Ура је имала лаган мач зелено-плаветног пламена који је могао и камен да пресече, а да се не иступи; Огај копље од плавога и љутог челика; Ран је имао шестоперни топуз којим је вешто руковао, а умео је њиме сваког врага међу очи чарне и на триста корака да погоди; Нагард је имао сабљу ковану у вулканској ковачници ковача-Исполина, сабљу која је исијавала љубичасту светлост, а могла је као и Урин мач и камен оштри да располути.

Огај и Ран чуваху леђа један другом, док су Ура и Нагард, такође, чували леђа једно другом.

Ура и Нагард бејаху заручници.

После ове битке, како бејаше договорено, требало је да се Ура и Нагард венчају на једном од девет Месечевих језера.

Већ су биле наручене и првосвештенице Белих Ура, да, у трену кад изгрева Плаво Поноћно Сунце, обаве урочено венчање под Светим храстом Богова и Предака.

Браћа су свом побратиму Нагарду обећала и дала руку своје сестре мезимице и миљенице, што је и сестра, радосно, без речи, прихватила, јер је већ била рођена потајна љубав између њих двоје.

Битка је бивала све жешћа и жешћа.

Кад је Подневно Сунце већ било на заласку, Белбогови ратници светлости савладаше и разбише војску људи-гмазова.

Били су уморни и исрпљени и требао им је кратак предах.

Не дуго потом, када је Подневно Сунце клонуло про обзорја, и када је, утом, изгревало Плаво Поноћно Сунце, са супротне стране крену војска длакавих и грозних људи-звери.

Под Плавим Поноћним Сунцем вођена је најжешћа битка, битка на живот и смрт, битка из које су Белбогови ратници светлости могли само као победници да изађу, јер не бејаше одступнице, будући да бејаху опкољени са свију страна, затврорени у кругу.

Гинули су Белбогови ратници светлости, гинули су дични и неустрашиви Сварожићи, али се повлачили нису пред силином црнога врага.

Ратнички покличи и клицаји Уре, Огаја, Рана и Нагарда ледили су крв у жилама вразима.

Спрам руменог и пурпурног неба, попут Перунових плаветних муња, севао је Урин вилински, огњевити и етерични мач, секући главе душмана и врага као главице купуса; Огај је на своје убојито копље по тројицу-четвроцу у исти мах набадао; Ран је својим вилин-топузом једним потезом рушио по седморицу-десеторицу; Нагард је и вертикално и хоризонтално секао све пред собом, гледајући да што боље заштити своју заручницу, своју драгану.

У једном трену кад су Белбогови ратници осетили да је победа близу, изненада је један црни враг, скоро непримећен, из даљине одапео љуту стрелу што је полетела равно ка Ури која је у том часу била окренута леђима према овом врагу.

Нагард је, спазивши стрелу, муњевито улетео у поље између Уре и стреле…

Стрела га је равно у срце погодила…

Умирућу на Уриним и Огајевим рукама, чуо је њен шапат: Срешћемо се, Нагарде, срешћемо се поново… срешћемо се на Плавој Звезди, срешћемо се на Плавоме Сунцу…

Тонући у мрак па одмах потом  у дивотну плаветну светлост, последње што је од овога света чуо био је Урин продоран ратнички крик, крик који није од овога света, крик од којега су се тресле и  горе и  стене, крик од којега се ледила и крв у жилама војски црних врага и душмана…

Убрзо после овога, битка је завршена победом Белбогових ратника светлости.

На многа столеча, након ове славне битке, Чрнобогове вражје војске нису смеле ни помишљати да икада поново крену против Белбогових ратника светлости.

После деведесет и девет векова од ове велике и свете битке, поново су се на Земљу низвели прослављени Белбогови ратници: и Ура, и Огај, и Ран, и Нагард…

Они су расејани по свету, али се, полако, препознају, повезују и призивају…

(На светим водама Истера, лето 7524.)

Лирски записи из Акаше

Ми живимо у свету нужности и зависности.

Нужност и зависност влада овим материјалним светом.

Све је у овоме свету или нужност или зависност.

Изван строгих закона нужности и зависности, гле! веома мало простора остаје за нашу слободну вољу.

Ми у овоме материјалном свету, ако желимо да преживимо, морамо да поштујемо строге законе нужности и зависности.

Нужност и зависност се узајамно прожимају и преплићу, тако да ми, у неким тренуцима, више и не знамо где се завршава једно, а где почиње друго!

Хајде да причамо о зависности, јер све изван зависности јесте нужност.

Кажемо: зависност је дуван, алкохол, дрога и још понешто…

Но, да ли је само то?!

Не, није!

Јер све је зависност, а из зависности произилази нужност, као што и из нужности произилази зависност.

Зависност је и пијење воде.

Зависност је и узимање хране.

Зависност је, такође, и неговање, и одржавање нашег физичког тела, нашег телесног и духовног здравља.

Зависност је, на концу, и сам наш скучен и тескобан живот у овом материјалном свету.

Ко богаљи сви смо одвећ јако

за животе привезани своје! –

певао је Јесењин.

У свету нужности и зависности сва бића, на неки начин, јесу богаљи.

Сви смо овде зависници и богаљи, јер такав је закон нужности.

Не можемо без ваздуха, не можемо без воде, не можемо без хране, али, некада, не можемо ни без дувана, па ни без алкохола или још које-чега.

Зашто је зависност само када се посеже за дуваном, а није зависност, рецимо, када се посеже за храном, за колачима?!

Кажу: онај који пуши, стиче навику и не може више без дувана, мора да га узима из дана у дан, и тако постаје зависник.

Слажем се, тако је!

Али, исто тако, и онај који воли храну, који ужива у храни, такође, стиче навику да редовно узима храну, и мора да је узима из дана у дан, и, на крају, и он постаје зависник као и онај који пуши дуван.

Зависници су обојица, само што је један зависник дувана, а други је зависник хране.

Ми смо у овоме свету зависници свега и свачега.

Кад мало размислимо, онда видимо, да овај свет и јесте свет зависника, свет богаља.