Лирски записи из Акаше

Има тренутака када, истовремено, осећам и праискону тугу и праискону радост, када се у мом срцу, у мојој души помешају и сједине два посве опречна осећања, два посве супротна стања свеколиког мојега бића и суштаства, стања и осећања срца, душе, ума, свесности и свести.

Данас сам – уствари, ево, овога часа, овога трена! – упао у такво расположење, у такво стање мисли и осећања, главе и срца…

Почео сам да размишљам о свим својим грешкама које сам починио у овоме свету, у овом животном току, почео сам да сазерцавам и освешћујем све своје грешке, грешку по грешку, једну за другом…

Онда сам се, у једном трену, запитао: добро, све ми је то јасно, али шта је узрок, или још тачније, шта је пра-узрок свих мојих грешака у овоме свету, у овом животном току?

И тада ми је из дубине унутарњег бића стигао одговор.

Пра-узрок свих мојих грешака у овоме свету – а све моје грешке у овоме свету јесу само последица тог пра-узрока – јесте моја јака жеља у Оностраном, да се оваплотим, да се родим у овоме свету, с надом и вером, да ћу поправити или поништити своје грешке из неких ранијих животних токова.

Но, мени се чини, када, у тренутку вечности, све своје грешке у овом животном току сазерцавам са једног вишег духовног становишта, да ја не само што нисам поправио или отклонио своје грешке из ранијих животних токова, већ сам и у овом животном току починио такве грешке – које сам, наравно, придодао оним минулим грешкама – од којих се, можда, никада нећу ослободити!

Када сам то освестио, мене је утрену запљуснуо снажан вал космичке енергије што је, истовремено, и праискона туга и праискона радост.

Праискона туга стога, што сам у Оностраном уопште и могао пожелети да се родим у овоме свету, а праискона радост стога, што никада више, када се поново будем нашао у Оностраном, нећу ни пожелети да се икада вратим у овај свет варки, илузија, омаја и опсена.

Тамо далеко иза свега, иза ветрова, киша и снегова, иза планета, сунаца и звезда, с ону страну свих видљивих твари и светова, с ону страну туге, патње и боли, тамо је  наша Прародина, наша Прадомаја, наш Празавичај, тамо је наша Плава Планета, наша Плава Звезда, наше Плаво Сунце, тамо је наш Дом, тамо је, гле! наша  Вечна Љубав, тамо је Срце наше, тамо је Душа наша, тамо је наш Бог!

Лирски записи

(Једној Плавој Вили залуталој у овај свет!)

Постоје љубави које нису од овога света.

Љубави које не могу да опстану и живе у овоме свету, јер овај свет још није дорастао, још се није узнео на духовне и божанске лествице, како би могао да осети и препозна лепоту и дивоту таквих љубави.

Такве љубави живе свој тајни живот у срцима и душама љубавника, живе у душама песника вилењака, живе у оним светлосним и божанским душама које се – грешком, свакако – низведоше у овај свет, а нису од овога света.

Зато су одувек све велике љубави у овоме свету бивале, истовремено, и трагичне љубави.

Због тих великих љубави, које нису од овога света, страдали су сви велики љубавници.

Сви велики љубавници који нису од овога, а залутали бејаху у овај свет, трагично су завршавали свој живот на Земљи.

Неке су каменовали, неке спаљивали, неке вешали и на крст распињали, неке везивали коњма за репове, а некима и главе одрубљивали.

Ништа овај свет не мрзи и не прогони тако као што мрзи и прогони велику, истинску и божанску љубав, љубав која није од овога света, љубав која превазилази и надилази све законе, све норме, све обале и све скучене оквире овога тескобног, суморног и мрачног света.

У овоме свету оваквом какав одувек јесте, никада није било ни места ни уточишта за оне љубави које нису од овога света, за оне узвишене, племените, истинске и божанске љубави које руше све стеге, све окове и оквире овога света, за оне љубави у којима су скривене многе истине и тајне далеких, овостраних и оностраних, духовних и божанских светова.

Такве љубави живе само у срцима песника и вилењака, само у душама богова и богиња, које ми, када их са Земље посмтрамо и сазерцавамо, видимо, осећамо и доживљавамо као скривене беле и плаве звезде на утихлом ноћном небу.

Али, без таквих љубави, зацело, ни овај свет – иако их никада прихватио није! – одавно, гле, ни постојао не би!

Потајно сам послао искру из своје душе

Кроз простор да нађе кут у њеном оку

Да се скрије ту као тајни траг

Да јој голица срце и пробуди пламен

Одавно смо на истоме путу

Тек невидљиви вео

Дијели нам стране по којима ходамо

Али исти је циљ

 

Једно је језеро од сребрних капи

У којем ћемо срести једно друго

Тамо је оно

Чека

А из његове дубине допире звук

Као зов

 

Ту ћемо се наћи

Ту ћемо се срести

И заплесати скупа сред чисте љепоте

Искра из њена ока полетјет ће спрам космоса

У само средиште Творчева срца

И настаће један нови живот

Универзум ће синути од радости…

Лирика садашњег тренутка

01

Немци су нам, када смо се први сусрели са њима, били неми, зато смо их и прозвали Немима, Немцима.

Потом су примили наш језик и нису више били неми, али, свеједно, то првобитно име које смо им дали нисмо желели да мењамо.

Грци су нам, када смо их упознали, били гркима, зато смо их и прозвали Гркима, Грцима.

Како је грко постало горко?!

Лепше је грко него горко.

Није ми уопште јасно зашто смо у ову реч убацили још један, беспотребан, самогласник!

Да ли само зато, да би туђини, наши душмани, могли лакше да изговоре ову нашу реч!

Јер, туђини не могу да изговарају наше речи у којима су два и више сугласника један уз други.

Како су влаче постале хлаче?!

Како смо и зашто изгубили реч влаче, па уместо те ведсрбске речи убацили туђицу панаталоне, пантале?!

Како трвдо и рогобатно звучи реч панталоне, панта-лоне!

Зашто су отпали Срби влаче преиначили у хлаче?

И, зашто се влаче зову влаче?

Зато што се влаче, на-влаче, об-лаче.

Пре тога, у доба девичанства, нисмо морали ништа да влачимо, навлачимо и облачимо.

Нисмо морали из више разлога.

Пре свега, тада је Планета Земља била Звезда Земља,  Плава Звезда Земља, те све на њој бејаше складно и уосаображено са Творцем.

Топлота је на нашој Плавој Звезди у то доба била сасма уједначена: између двадесетиседам и тридесет ступњева, у зависности од тога, да ли је зима или лето.

Значи, били смо посве заштићени од свих спољних утицаја, па није ни требало ишта на себе да влачимо, односно, да навлачимо.

Други разлог је тај, што смо ми у доба девичанства били усаборажени и усаглашени са Творцем, Природом и Васељеном, те нисмо ни знали за стид и срам те врсте, нисмо се стидели и срамили својих обнажених, нагих тела.

Све је тада у нама, на нама, око нас и над нама било складно и природно.

Били смо слика и прилика Творца, Васељене и Природе.

А ту онда, заиста, нема места ни за какав стид и срам те врсте.

Чему стид и срам кад смо и сами Природа!

Ишли смо, радили, певали, плесали, спавали, водили љубав, и све друго чинили, посве наги, посве обнажени, без ичега беспотребног, без икакве кожице или крпице  на нашем телу које је и само било посвећено и свето.

02

Када на платнима старих мајстора, великих посвећених сликара, посматрате портрете нагих, обнажених жена, ви то не доживљавате као порнографију, као кич, као скаредност, већ као једну праискону чистоту, лепоту и дивоту.

На платнима Тицијана, Каравађа, Рубенса и Гоје све наге жене су светице, виле и богиње.

Гојина Нага Маја посве је чедна, смерна, кротка и блажена.

Ви се не стидите, ви се не срамите док је посматрате.

Можете је посматрати у друштву својих родитеља и своје деце, без стида и срама.

Она није са Земље; она је из неких вишњих, духовних и божанских светова.

Ниједну од тих посве нагих жена не осећате као блудницу, као распусницу, већ, уистини, као светицу, као богињу, као оваплоћене духовних бића из вишњих светова.

Њихова нагота није порнографија, није кич, није скаредност, већ праискона девичанска чистота и дивота.

Оне су безгрешне; оне су посве природне и честите, усаглашене са Творцем и Природом.

Оне зраче; оне исијавају чаролијску унутарњу светлост девичанске љубави.

Зашто је то тако?

Зато што су сви велики мајстори сликари били ведски, хиперборејски, аријевски посвећеници, зато што су нагу жену посмтрали очима ведског човека, сазерцавали је кроз призму ведске, аријевске и хиперборејске културе и духовности.

Они су је посматрали очима Творца.

Они нису били јудео-кршћани по свом унутарњем бићу, по својој души, иако су живели и стварали у мрачном јудео-кршћанском свету.

Не, они су били ведски свет унутар јуде-кршћанског света.

Били су свет по себи и свет за себе.

Били су од наше ведске, ведсрбске и хиперборејске расе.

Они нису знали да су од наше ведске расе, али, свеједно! – ми знамо!

Наше срце

куца у грудима

оних које љубимо;

наша љубав

греје срца

оних које љубимо,

и наши снови

постају сновима

оних које љубимо.

Они које љубимо,

постају љубав у нама

која никада не умире.

Из љубави у нама,

гле!

рађа се

вечан живот.

Какав ће бити наш будући свет у којему ћемо се настанити по оддласку са овога света, највише зависи од наших дела љубави.

Наша дела љубави у овоме свету јесу наша пропусница и улазница за улазак у један будући свет.

Каква су нам дела љубави у овоме свету, такав ће нам и бити тај будући свет.

Све ће одавде бити пресликано тамо.

Свакоме према делима, према заслугама.

И није важно којој смо вери, којој раси, којој култури, којој цивилизацији, којему роду, племену и народу припадали, наша су дела љубави најпресуднија у свему.

Што смо сејали овде, то ћемо тамо жњети.

Зашто говорим о делима љубави, а не о неким другим делима?

Зато што изван дела љубави и нема никаквих других дела.

Сва друга дела изван дела љубави, одлазе у таму, у црну рупу, у нигдину.

Не постоје, нема их!

А нема ни твораца тих дела која нису дела љубави.

Они што нису творили никаква дела љубави биће посве поништени у црним рупама.

Такви одлазе на космичку и божанску рециклажу и враћају се у првобитно стање чисте енергије.

Из тог првобитног стања чисте енергије, ко зна шта ће бити и камо ће отићи!

Ово се сазнање прећуткује у многим религијама.

Прећуткује се, канда, из двају разлога: или намерно, са сврхом и смислом, како би што лакше владали масама, или, пак, из разлога што још нису дошли до тих увида и сазнања!

Али, истина је сушта, да све, у свим световима, зависи од наших дела љубави.

Ако нас Љубав не спасе, ништа нас друго спасити неће!

А љубав је Савршенство Створитеља.

У Љубави је све Савршено, као и у Створитеља.

Сврха, смисао и циљ Љубави јесте Савршенство у Створитељу.

Љубав је вазда и увек или Савршена или то није Љубав!

Нема несавршене Љубави.

Све што није Савршенство и Савршено, не може се ни назвати Љубављу.

Оно што није Савршено и Савршенство јесте подражавање, опонашање, имитација Љубави.

Свет је пун и препун оних који једино умеју да опонашају Љубав.

Опонашање Љубави јесте ругање Љубави.

Ако се ругамо Љубави, онда се ругамо и Савршенству Створитеља, ругамо се Делима Његовим.

Онај ко снева о Љубави мора сневати и о Савршенству, зато што једно без другог не иде!

Не могу истински да љубим Некога и Нешто, уколико не тежим Савршенству Створитеља.

Тежња ка Савршенству јесте, истовремено, и тежња ка Стварању.

Љубав се огледа у властитим Делима Љубави.

Без Дела Љубави нема ни Саме Љубави.

Ако не стварам, онда и не љубим!

Истински љубити, значи: истински стварати.

У Створитеља је све Стварање, а кроз Стварање се и рађа Савршена Љубав.

У Створитеља је све Љубав, а из Љубави се и рађа Савршено Стварање.

Љубав и Стварање јесу, у исти мах, и узрок и последица једно другом.

Стварање је последица Љубави, а Љубав је узрок Стварања.

Све што видимо у свим овостраним и оностраним световима јесте, истовремено, и узрок и последица Љубави и Стварања.

У ономе кога љубим ја видим и Савршенство Створитеља.

Ако ја у ономе кога љубим не видим и Савршенство Творца, онда ја, уистини, и не љубим онога кога умишљам да љубим, већ само опонашам, имитирам, подражавам Љубав, обмањујући, истовремено, и себе и њега, ругајући се, у исти мах, како себи тако и њему, како Творцу тако и Љубави.

Љубав је Све у Божјем Стварању.

Изван Љубави ничега нема!

Све што није Љубав – то и није, тога и нема!