Веровао сам! И знао сам!
Да ће једном доћи, да морају доћи, Синови и Кћери Бога Светлости,
Потомци Великих Предака што обитавају у Пра Васељени, у Пра Водеану Свести и Свесности;
они што ће васаобразити све појавно и све непојавно, све што у Вештаству пребива
и све што из Духа происходи, све што је горе високо и све што је доле дубоко.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо рођени за дела узвишена, за дела Боговима мила и дивотна,
за дела Љубави, и дела Доброте, и дела Лепоте.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо рођени за Живот вечан, да смо ми Суштаства без почетка и свршетка,
да смо одувек били, и да ћемо заувек бити, у свим вековима и свим световима.
Веровао сам! И знао сам!
Да Човек Човеку може бити Бог, Бог Љубави и Живота у Светлости!
Веровао сам! И знао сам!
Да Човек и Човечица у Љубави могу да рађају Потомке у Светлости.
Да су Мушко и Женско Једно Прабиће и Једно Прасуштаство, да су Њих Двоје
тек Једно Једнијато пре Свега и после Свега.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо даровани дарима најдивотнијим, да у Заједништву са Боговима и Бозима
творимо видљива и невидљива звездана јата, као и нове, будуће и минуле,
Васељене и Правасељене, од Праискони тја до Праискони!

На Светим водама Словенског Истера,
у сутон вечерњи, 30. рујна, 7519. года.

Лирски записи из Акаше

01

Наше физичко тело није одувек било овако густо, згуснуто, скрућено, ломљиво, рањиво и тешко.

У Летописима Акаше стоји, да је у почетку згушњавања и обликовања материје, а материја је, такође, произишла из светлости, наше физичко тело било растресито, порозно, ваздушасто, етарично, флуидно и лагано.

Тело нашег звезданог претка висине три метра, растресито и флуидно, тежило је око педесет килограма.

Колико би тежило тело чевека те висине у данашње време?

02

Физичко, материјално тело звезданог човека на Земљи почело је да се обликује око плавог, сребрног и златног зрака првобитне светлости.

Уствари, плави, сребрни и златни зраци првобитне светлости, пре настанка физичког, материјалног тела, садржавали су у себи чисту свесност, а из чисте свесности обликује се тело свесности, да би потом почела да се васпостављају и остала наша тела: етарично, душевно, умно, духовно и божанско.

На крају је почело да се ствара и обликује видљиво физичко (седмо) тело, које је замишљено као посуда, као возило свих осталих наших тела у овом материјалном свету.

Ми, данашњи, потомци звездане расе, имамо седам тела која заокружују једну дивотну целину Божјега Савршеног Стварања.

Седам тела и седам чакри!

Ништа у Божјем Савршеном Стварању није, нити може бити, случајно!

03

Рекосмо већ, да наша видљива материјална тела, на самом почетку настанка видљивих материјалних тела, нису била тако згуснута, тако скрућена, тако скамењена и, наравно, тако рањива и ломљива, као што су то данас.

Хајде још нешто да разјаснимо, како бисмо могли да следимо и пратимо ту невидљиву нит Божјега Стварања, и да разумемо шта се и како потом одвијало и развијало.

Наши преци, они који су први дошли на Земљу – што значи, први круг постања и развоја наших предака – јер постоји више (елипсастих, спиралних, концентричних) кругова Божјега Стварања и духовног развоја (духовне еволуције) наших предака, бејаху чиста звездана (светлосна) раса и зваху се Суријанцима, док их неке друге тајне науке зову још и Лемуријанцима.

Суријанцима се зваху по Сурији илити Плавом Сунцу са којега су, зацело, и дошли.

У потоњим праведским језицима (у другом и трећем кругу развоја човека и језика) сачувана је та реч, али у донекле измењеном значењу, и означава ово Сунце у материјалној Васељени, иако је, првобитно, Сурја означавала Плаво Сунце, Духовно Сунце које није попут овог материјалног Сунца, овог видљивог Сунца чија никад утврђена топлота и светлост пржи и спаљује сваку материју, већ је, светлост и топлина Плавога Сунца, деловала умилно, благотворно и тако блажено да је просто миловала, смиривала и исцељивала свако физичко обличје, сваки вид физичког, материјалног тела, као и саме чисте материје.

о4

Сећање на првобитне Суријанце, Сурије и Суре, сачувано је, како што рекосмо, у свим потоњим ведским језицима, а један од тих древних ведских језика, наравно, јесте и ведсрбски.

И у савременом србском постоје речи проишле од првобитне Сурје, Суре, Шуре, као што су, на прилику, сурутка, сурица, сурити, сури (орао), суров, сурови, сураб, сураби, итд.

Сури орао није добио име ни по каквој сурој боји, како многи мисле, но, стога, што орао представља и симболизује птицу Сунца, али, Плавог Сунца!

У племенима црногорских и херцеговачких горштака, отреситим и храбрим ратницима, дају име Сури.

Сури, значи: ратник, витез, јунак.

Сурутка је, рецимо, божански напитак који потиче од Сунца, али, опет, Плавога Сунца.

Наши савременици нису ни свесни шта све садржи сурутка и какво окрепљујуће и исцељујуће дејство има!

Савремени Срби, који су, под утицајем јудео-кршћанства, прекинули све духовне везе са ведским наслеђем, и реч суров несувисло употребљавају и још је нусувислије тумаче.

Суров или Сурови је, по нашим древним прецима, био оваплоћење (знамен, симбол) сунчевог сина, сунчевог ратника, сунчевог јунака.

Највиши ступањ ратничког посвећења, ратничке иницијације, у наших древних предака, добијао је звање, позвање и титулу Сури и Сурови.

Рећи Сури или Сурови, то је значило, да је посвећени, уистини, толико храбар и вешт ратник, да се напросто може сматрати Сунчевим ратником.

05

И наши потоњи преци, у трећем и четвртом кругу Стварања и духовног развоја, који се зваху Стриборијанцима илити Хиперборејцима, сматрали су себе за Сунчеве ратнике, што су и после њих, наши преци у петом кругу Стварања и духовног развоја – Бели Срби – прихватили и сачували у свом ведсрбском језику.

Сви владари, краљеви и цареви Белих Срба, сматрали су себе синовима и кћерима Сунца или Неба, да би, много тисућа година иза тога, и ини народи, који нису од Белих Срба, усвојили то пра-ведско предање, звање, позвање и титулу за своје владаре, краљеве и цареве.

До скора су сви европски краљеви сматрали себе синовима Сунца.

Један од тих европских краљева, пре само нешто више од триста година, под снажним утицајем ведског и хиперборејског мита, назваће себе Краљ Сунце, јер је, уистини, био уверен, да је син Сунца.

И јесте син Сунца, зато што тај европски краљ (наравно, ово је остала тајна до дана-дањег) води порекло од Белих Срба, будући да његов знанични отац није истинити његов отац, већ један посвећени витез на двору, пореклом Бели Србин.

Ко зна колико је (тајних, скривених, незаконитих) потомака Белих Срба вековима владало на европским дворовима!?

У времену које долази, откриће се још многи тајни и скривени потомци Белих Срба, јер су Бели Срби свуда по свету, на овај или онај начин, посејали своје семе.

06

Дуго сам, у Акаши, трагао за пра-кореном речи Срб, Србин, не задоваљавући се већ постојећим тумачењима, објашњењима и разјашњењима позитивистичких и материјалистичких језикословаца, филога и лингвиста, да бих, тек данас, после толиких година лутања и трагања, дошао до познања, да корен илити пра-корен речи Срб, Србин, није Сораб, Сораби, већ Сураб, Сураби, односно: Су-Ра-Б, Су-Ра-Би.

Срби су, (Бели) Срби, име добили по Сури, Богу Плавога Сунца.

(Јадранки, Белој Србкињи

 и Дивотној Госпи из Републике Србске,

посвећујем ову песму благодарну.)

Неке су божанске душе

дошле на овај свет,

само да би чиниле и твориле

дивотна дела

љубави,

лепоте и доброте.

Неке божанске душе,

које су се у људском лику

појавиле међу нама,

греју и обасјавају овај свет

топлином и светлошћу

своје дивотне

љубави,

лепоте и доброте.

Без тих божанских душа,

које су кротке,

 благодарне и светлозарне,

а које су међу нама скоро нечујне,

невидљиве и  неприметне,

сви наши животи у овоме свету

не би имали баш никаквог смисла.

Тим божанским душама,

које су водичи и чувари

свих иних душа у свету,

благодарим,

вазда и навек,

свим бићем

и суштаством својим!

Лирика вечног тренутка

(Вилуши Перуновој и њеном сину Владимиру, посвећујем ове лирске записе, да се сете и присете, када то буде било важно и битно!)

01

Може бити важно ко сам ја и шта сам ја у овоме свету, али уопште није важно ко сам ја и шта сам ја за овај свет, за људе овога света, за људе огрезле у материји, за људе који изван материје не могу ништа ни да виде ни да схвате ни да осете.

За овај свет омаја, илузија и опсена, гле! уопште ми није важно ко сам ја и шта сам ја.

И, баш ме брига за свет!

Ја сам само сунчев зрак који је на тренутак пао и обасјао овај свет, а потом ће путовати даље кроз сазвежђа и звездана јата.

Сунчев зрак може пасти и у највећу каљугу, али се нигда испрљати неће!

02

Битно је изнад важног.

Важно никад не може бити битно.

Важно је ко сам ја и шта сам ја у овоме свету, али је битно ко сам ја и шта сам ја у вишњим духовним и божанским световима.

Битно је увек у вези са Богом.

Битно је све што је божанско и духовно.

Овде сам накратко, и зато ми овде ништа не може бити битно.

Може бити важно, но, никада не може бити битно!

Овде ћу, у овом лику и обличју, проживети неко кратко време – шездесет, осамдесет или стотину година, и, потом ћу отићи.

Свеједно је да ли педесет или сто година!

То је само један трен у Космосу.

Желим заувек да одем одавде.

Не желим да се враћам.

Боже, саклони!

Видео сам све и доживео све у овоме свету.

Овде се све врти укруг.

Од тог врћења укруг све је постало једнолично и досадно.

Не бих желео да ишта од тога поновим.

Не бих желео да будем ђак-понављач!

03

Суштина и бит нашег живота није у материјалном телу.

Наше физичко, материјално тело јесте тек одело нашег битног и суштог живота.

Нашег живота који је у Језгру Васељене, у Срцу Творца, у Материци Велике Мајке.

Материца Велике Мајке јесте Водеан Вечног Живота.

Нико од људи из овога света не може видети бит и суштаство нашег Вечног Живота.

Људи могу видети само наше физичко тело, и по њему ће вазда и увек судити о нашем животу на Земљи.

Али, нико од њих не може ни видети ни чути ни омирисати нити опипати у нашем земаљском животу наш Вечан Живот који је негде с ону страну свега видљивог и опипљивог.

Наш Вечан Живот је с ону страну свих илузија, омаја и опсена људи овога света.

И, надасве, шта је стварно и стварност у овоме свету?

Нико не зна, а сви лажу и себе и друге да знају!

Овде нема ничег стварног, нема никакве стварности.

Нека ми неко покаже шта је то стварно и стварност у овоме свету!

Све се у трену преокрене, све се у трену изгуби, као магла, као дим.

Стварно и стварност је с ону страну свега.

Тамо где је и наш Живот Вечан.

Гледам један облак,

поврх мене је,

сиве боје,

па се прелама сунчев зрак,

и боји га предивним нијансама.

У средини има прозор,

а кроз тај прозор вири Сунце.

Осећам,

осећам да нешто ми хоће рећи,

показати,…

не знам, Вилењаче,

слушам га још…

Од некуда долазе

гласови гавранова,

не видим птице,

али их чујем,

и они нешто причају,

и познајем да су то опет два гаврана.

Јуче сам се сетила она два гаврана,

што су сваки дан прелетали

мој дом у Лозници.

Питам сестру,

да ли виђа моје гавранове,

а она рече:

,,не, не чујем их данима!“

Вилењаче,

је л могуће,

да су та два гаврана

сада овде?

Је л могуће,

да ме прате,

где ја,

и они ту?

Открих у Акаши,

да се све узвишене и велике љубави,

које се на Земљи

нису могле испунити и остварити,

оваплоћују као светлосна и божанска бића,

и одлазе у један тајанствен свет,

у Свет Вечне Милине,

на Плаву Етарску Планету,

у само језгро Плавог Сазвежђа,

про Плавога Сунца,

настављајући свој живот

у Вечној Љубави.

У Тииијању су шљиве цветале
И прецветале
И род родиле
Препек је дао тијањицу
Раневидарицу
Бољу од оне из педесетих
Из казана чучавца
Мог деде Николе
Ратника солунца
Чак и када га је ложила
Моја видовита баба Обренија
То могу да потврде
Гости зналци

Као што су
Наташа Првоотијањена
И Љубиша Сабон
Ловац на аждахе
Уосталом – то могу да потврде
И Витези Праисконог Реда
Прее свих – Аранђел Румених Облака
Па Суђај Пегаз Бели
Или сасвим истанчана Сабина Сијена
Која испочетка
Ни мирис није хтела да примакне
Скоро сам сигуран
Да ће то потврдити
И Сладкинић Бранка
Од Великог Реда
Знања Чуварка

Тегобно је очима  избистреним

Тегобно је слуху ојачаном,

Тегобно је …

Тегобно је душама ослобођеним

Тегобно је срцима радости жељним

Тегобно је…

Не гледа се милосно у сунце, беле облаке и дугу

Не гледа се радосно у плаветне воде и зелене траве

Не гледа се…

не слуша се птица исконо дозивање,

Не слуша се  дрвећа шапат,

Не слуша се…

Не слуша се душа вапај и срца плач,

Не слуша се…

Заборава вео већма  – покрио је наша знања…

Звони глас божански, – на буђење позива

Племену своме говори уснулом, да устане и руке ка небу пружи

Капи истине кроз сузе радосне нерадоснице да прими

Грми глас божански да свак у душу своју погледа

да свак отвори срце своје и завири унутра

Каже глас да душа душе покрене  и да срце срца  додирне!

Сједините се док има времена …

плаче наш Бог од жалости

Обавимо се љубављу,

где је нема створимо је,

Јер ми нисмо људи

Ми смо Ури Плави и Бели!

Молим Плавило мило да  спусти се на своју децу

да у истини запевати могу сви заједно.

Ниси једини песниче врли.

Овде на овој јадној,

измученој,

напаћеној,

повређеној и тешко рањеној

лепој планети Земљи,

заиста је постало тегобно боравити.

Тегобно је души, тегобно је очима,

тегобно је ушима и свим другим чулима

која осећају свеколико зло које хара овим светом.

Ако употребиш вид , највише зла видиш,

ако употребиш слух, највише зла чујеш,

о добру се и не чује скоро ништа јер га је мало,

ако употребиш чуло мириса,

много се више оећа смрад него мирис јер је и он на издисају.

Планета нам је још увек лепа али када се из Свемира гледа

јер се са те даљине свеколико зло тешко примећује.

Нисам неверни Тома, већ напротив, као и наш песник,

радим на томе да добро буде још боље,

да лепо буде још лепше,

да светло буде још светлије,

а да таме и зла уопште и не буде.