Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Драган Симовић: БЕЛИ УРИ И МОЋ САДАШЊЕГ ТРЕНУТКА
Лирски записи
(Светлани и Милораду, мени веома драгим посвећеницима Белих Ура.)
01
Ноћас сам био веома узнемирен у сну.
Имао сам узнемиравајуће, растурајуће и кошмарне снове.
Тешке, мучне и болне снове.
Снове који растурају и убијају.
Пробудио сам се јутрос вас никакав, што би рекли моји горштаци.
Осећао сам се јадно, бедно, никако.
Осећао сам гађење над самим собом.
Био сам никоји и ничији.
А ево зашто.
02
Речи су опасне.
Сувишне и погрешне речи често бивају погубне.
Прејаке речи убијају.
Песнике поготову.
Не убијају тело; убијају душу и дух.
А смрт душе и духа јесте најстрашнија смрт.
Обичним људима, који нису песници, можда и не сметају сувишне и прејаке речи, штавише, можда их и не примећују, али песнике и букавлно убијају.
На надгробнику једног србског песника стоји епитаф:
Уби ме прејака реч!
Кад сам био млад песник, нисам могао, срцем и душом, да схватим овај епитаф, али, сад га и схватам и разумем и осећам свим бићем и суштаством својим.
И мене убијају прејаке речи.
Убијају ме из дана у дан.
Једном ће ме начисто убити!
03
Јуче је био тежак и суморан дан.
Било је облачно, било је мрачно и сипила је ситна јесења киша сипуља.
Средином лета јесења киша сипуља!
Човеку се ништа није милило, поготову ако борави у мочварним пределима какви и иначе јесу овде на левој обали Истера који се, погрешно, Дунавом зове.
Имао сам осећај да свет посматрам испод водопада, кроз мрежу горских слапова.
Све је било мутно: мутне слике, мутне мисли, мутна осећања, мутне речи…
У таквом стању душе и духа отишао сам у Акашу.
Тамо сам у јасновиђењима открио и видео нешто што је само за мене.
Али, то, наравно, нисам смео никоме од ближњих да откривам и препричавам.
А ја сам управо ту грешку починио!
Многи од нас не могу да појме и схвате, како је опасно откривати неке тајне, неке увиде, неке визије из Акаше које су само нама дане и откривене.
Покајао сам се одмах чим сам то испричао ближњима, но, већ изговорене и написане речи нисам могао да повратим у своја уста!
Те изговорене и написане речи остадоше.
Те ће ме речи пратити на мојим звезданим путовањима кад будем нпуштао овај свет.
Јер, енергија речи остаје и у горњим световима, остаје и у Акаши.
04
Садашњи тренутак има чудесну моћ.
Нисмо ни свесни које све моћи има садашњи тренутак.
Све се пресеца и прелама кроз призму садашњег тренутка.
Све у Постању, у Стварању, у Васељени, у Вечном Животу.
Садашњи тренутак је нулта тачка Вечности.
Садашњи тренутак је Творац.
Своју судбину и свој живот мењамо у садашњем тренутку.
И не само свој живот и своју судбину, већ мењамо и судбине, и животе својих ближњих.
Из садашњег тренутка мења се судбина како потомака тако и предака.
Сви наши животни токови преламају се кроз призму садашњег тренутка.
Онај ко влада садашњим тренутком, влада, истовремено, и прошлошћу и будућношћу.
Толика је моћ садашњег тренутка!
Ево шта желим да кажем и разјасним.
Има опасних тумачења карме и реинкараниције, поготову када та учења долазе од западног човека.
Сва та западњачка учења о карми и реинкарнацији могу бити и опасна и погубна по нашег човека који није повезан са ведском мудрошћу Белих Ура.
Онај ко није у духу повезан са Белим Урима, не сме да се везује ни за какве учитеље и гуруе ни са Истока ни са Запада.
Опасно је и погубно!
Сва та западњачка учења и тумачења карме и реинкарнације, давно сам то освестио, јесу негде на граници магије.
Нећу да кажем црне магије, али, нису ни далеко од црне магије.
Да се нисам још у младости срео са ведским учењима Белих Ура, можда бих и сам упао у ове магијске замке.
Сва та учења, која спомињем овде, превиђају, вероватно са намером и сврхом, чудесну, божанску моћ садашњег тренутка.
Садашњи тренутак је нулта тачка, космичка и божанска призма, свих прошлих и свих будућих дешавања.
Ако си повезан са садашњим тренутком, ако си у самом језгру садашњег тренутка, ти можеш, у трену, све да промении, све да преокренеш, све да преусмериш.
Мењаш своју судбину, не само у будућности, већ и у прошлости.
Све што је било – више није тако како је било!
Све што је било – то и није било!
То је моћ садашњег тренутка.
Садашњи тренутак је Постање, Стварање, Творац.
Када си у језгру садашњег тренутка ти си у Срцу Творца, ти си у Материци Велике Мајке.
Тада је твој живот истовремено и Вечан Живот.
Тада си у исти мах и у Времену али и у Вечности.
Тада сте ти и Творац – Једно!
Тада си и ти у Творцу Његов Сутворац.
Тада си, уистини, и Бог!
Владан и Милорад : Велики витезови праисконог Реда
Речи су силнице снажне које потеку у тренуцима препознавања, онда када брат брата препозна кроз еоне Творчеве бесконачности. Тада се створи светлосни мост који спаја душу са душом, брата са братом… а једном покренута енергија ствара дивот чуда баш сада и баш овде, да буде обзнањена у вечности. Дивни праискони витез сећа се брата свога…
Владан Пантелић
О лаааа о лалаааааа!!!
Размудрив човек јасновидац
некима познат по тајним именима…
У Вавилону- Адат Ходач Пустињом,
на Косову- Крсташ од Умља,
у Јапану- Самурај Првога Реда,
у Јевропи- Витез Плавога Грала,
у Оностранији- Нико и Ништа…
Сада- Мансанман Остварени-
Велики Витез Праисконог Реда…
У зору је рану ведро уранио,
попео се на Свету планину
где орлови бели држе стражу
наизменце с гавранима црним.
Уземљен – из центра од Девет кругова
запевао трепет силнице најмоћне,
одао пошту видном и невидном,
узео клупко конца непокиданка,
укончићио Иглу Ђерданизаљку,
саставио тешке рас-пуклине Рода,
што је давно, давно са Неба сишао
и донео Знање, Говор и Истину
ког су тамни лажом потиснули,
зашио их везом коловратском
и премазао Анђелика -суштом.
Прогутавши покладну бресквицу
подигао светлосну катану,
вођен Течним седмобојним Звуком
треперави поклич зов Роду упутио…
Род рођени га позна кроз отелотворење Творца у себи, кроз сам дах душе своје и прворођене светлости. Мост постаде нераскидив и засија седмобојним зрацима живог Светла , живе ватре неугаслог Плама стварања. И запева силницу најмоћну…
Милорад Максимовић
Роде мој!
Хај, Роде мој!
Знај и чуј тај свети тон,
Љубав све је сад!
Засни Роде и пробуди сне
где ватре своде речи све
и чаробна фрула тоне ниже
у баштама Свевишњега,
где сад цвета бела трешња.
Ој, Роде мој!
Запевало једно мало
и велико име сад.
Кроз песму се Свевишњега
у све-силу појавило.
Разбукнуше ватре Свете
пламенове своје лепе!
Ој, Роде мој!
Држ ти сада своје руке
ка светлости где су луке
које котве жар- бродовље.
Замислиле вилин дјеве миле
рајске нама те долине
да из Баште без- смртности
преко маште и милости
пронесу нам светог када
што там вечно капа сада
и што поји цвет живота.
Ај, Роде мој!
У бој!
У бој!
У бој да бојимо небеса и земље многе
да се чује клик слободе.
Да се свете све небеске
прелију по свему боје.
Ај , Роде мој!
Звездано си семе вечно,
што је творац чисто, течно
кроз песму и стихове
низвео у постојање!
Драган Симовић: Песма из једног давно минулог живота…
Сетих се Тебе,
Орана Свамила,
драгано моја из једног давно минулог живота,
када је наше племе плавих вилењака
кренуло из модрих кедрових шума у зеленој низини
пут оштрих и стрмих Пурпурних стена,
високо и далеко про Месечевих језера,
када је Плаво Сунце у поноћ
са своја три месеца од сребра
обасјавало све вилинске земље
на Беломе Пупку Севера
у белим и студеним
ноћима Сварога.
Драган Симовић: Овако је говорио Перун Ор Стрибор, Бели Ур Остварени
Овако је говорио
Перун Ор Стрибор,
Бели Ур Остварени:
Реци ми шта сневаш,
па ћу ти рећи ко си!
Јер,
кроз снове се остварује
наше биће и суштаство;
у сновима се обликује
наша судбина;
из снова се рађа
наш будући живот.
Снови су пресуднији
од мисли и осећања;
снови су стожер и вертикала
наших мисли,
наших осећања,
наших дела
као и свеколиког
живота нашег –
у свим световима
у свим пространствима,
у свим васељенама.
Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА МОЛИТВА БОЖАНСКОЈ ДИВОТ-ГОСПИ
Љубави моја,
Дивото моја,
Снаго моја,
преведи ме преко велике воде смрти,
и проведи кроз мрачне и ледене просторе
овога света таме и опсене,
и уведи ме,
Љубави моја,
Дивото моја,
Снаго моја,
у светове светлости,
љубави и блаженства,
у наше дивот-вилинске светове
где царује Љубав бесмртна и вечна,
Љубав свих љубави
која никда не умире
и која се вазда изнова рађа
у све већој и већој
Лепоти и Дивоти!
Молим Ти се,
Љубави моја,
Дивото моја,
Снаго моја,
придржи ме још мало,
још само мало
у овоме свету таме и опсене!
Рабиндранат Тагоре: Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи…
|
Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати. Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали. Олако узимам бол свој, страхујући да би ти то могла учинити. Чезнам да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих. Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе што мислим. Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би ти то могла учинити. Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером. Зато дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу. Задајем ти бол, беојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол. Чезнем да седим немо поред тебе; али се не усуђујем;
јер би ми иначе срце искочило на уста. Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима. Грубо узимам свој бол, страхујући да би ти то могла учинити. Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук. Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво. Непрекидне стреле из твојих очију чине да је бол мој вечито свеж.
|
Драган Симовић: Има тренутака кад осећам праискону тескобу у овоме свету…
Има тренутака
кад осећам праискону тескобу
у овоме свету,
тренутака кад осећам да ме гуши,
спутава и притиска властито тело,
кад у дубини душе
осећам да ме гуши,
спутава и притиска –
не само ово моје трулежно тело,
ова моја врећа меса и костију,
већ и овај свет,
већ и ова планета на којој тренутно боравим,
јер би моја душа,
моја песничка и вилењачка душа,
желела да узлети,
да се размахне и рашири,
да се простре преко сунчевог система,
преко галаксије,
преко сазвежђа и звезданих јата,
преко свих светова и васиона…
Коментар Сокола са Велебита: Звери су увек исте…
Ни случајно ово склањати.
Све ово што је овде речено то није ни као кап у мору воде, од онога што би требало рећи, написати и знати. Ово није написано за ове џелате који и дан данас черече србски народ и државу по налогу СОТОНЕ и зло нам наносе исто као што су то чинили они 1941.
Зло које је тада започето, није престало ни до дана данашњег, а то потврђују и подаци, да нас је сваке године мање за око педесет и више хиљада душа. Зло траје несмањеном жестином, само су промењени , замагљени и прикривени облици деловања, тако да онесвешћена руља и не примећује шта се догађа, већ тапше и пљешће џелатима док раде свој посао по налогу атлантистичких звери, који чекају свој плен.
Звери су увек исте и циљеви су им исти, само се џелати смењују јер бивају
истрошени у сваком погледу, па треба довести нове, да онесвешћеној руљи буде што занимљивије.
Крешимир Микић: Намјера
Својом слободном вољом
И снагом своје свијетле намјере
Ја отварам врата своје свеколике свијести
Ја улазим слободно и сигурно
У поље које вибрира и пулсира емоцијама и мислима
Ту сам
У самом средишту космичке намјере
Ту сам у самом средишту небеске силе
У којој влада потпуни мир
Прозрачне нити свијетлости
Прожимају ме
Плешу слободни плес
И зову ме
Знам
Ту сам био
Ту јесам
И ту ћу бити
У вјечној постојбини бесконачног живота
Драган Симовић: Будите будни, будни… будни!
Пратећи неке београдске медије, штампане или електронске, стиче се утисак, да је народ који обитава у Србији најобичнија стока за кланицу.
Нећу да кажем Срби, јер више и не знам који то народ живи у Србији!
Но, желим да скратим причу, јер немам времена за губљење; заиста, немам времена на буђење и освешћење успаваних, хипнотисаних и бесловесних Срба.
Само бесловестан и злонамеран Србин може да поверује, да је усташтво тренутачно, да је пролазно!
Не, усташтво је трајно!
Усташтво је трајно, ево, већ близу два столећа.
Иза усташтва стоји Ватикан, стоји Лондон, стоји Брисел.
Стоје све мрачне силе западног света.
Усташтво је њихово миљено чедо!
Дражи им је и последњи усташа, и последњи усташки кољач, од било којег Србина, од било којег србског детета!
Добро знамо, да је Европска унија ватиканска творевина.
А свака ватиканска творевина мора бити србомрзачка и русомрзачка.
Ово упамтите: србомрзачка и русомрзачка, за сва времена!
Само луди и беловесни Срби могу да празнослове о томе, како је овај талас усташтва нешто тренутачно, нешто што ће већ колико сутра проћи и, заувек нестати!
Но, по мени су још луђи и бесловеснији они Срби који у то поверују!
То је исто као када би овце помислиле и поверовале, да ће ови данашњи или неки будући нараштаји вукова престати да кољу и једу овце!
Да будем искрен, мени се, напросто, гади све ово о чему сада говорим и пишем, јер постоје тако лепе, красне, узвишене, племените и дивотне ствари у овоме свету, као и у иним духовним и божанским световима Васељене, да ми је – а ово вам кажем из срца и душе – просто жао да прљам како вашу тако и своју душу стварима које сам освестио, надрастао и превазишао већ са двадесет лета.
Да, са двадесет лета ја сам све то знао, а можда сам на овај свет и дошао са тим знањима и сазнањима!
Али, морам да се вратим у први разред школе живота, због оних наивних, попут оваца наивних, непробуђених и неосвешћених младих Срба и Србкиња, оних младих и дивотних србских душа које, из дана у дан, све више слуђују, обмањују и заваравају београдски проусташки, проеврпски, проватикански медији, који свесно, циљано и с намером, гурају наивну србску децу у братски згрљај са младим усташама, будућим кољачима, говорећи како су Срби, ето, параноичан народ те од комарца, с ону страну границе, виде магарца.
Заиста су злонамерни и погани неки београдски медији, а још су злонамернији и поганији њихови власници, уредници и новинари!
То је таква поган какве нема нигде другде у свету!
Такве људске погани, знајте, може бити само међу последњим србским изродом од којега је и Свевишњи Створитељ давно дигао руке.
Ако ли вам се, пак, учини, да није требало да објавим овакве (лирске) записе – слободно ми реците, и ја ћу их, у трену, скинути са Србског журнала!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 